Mali mi je ovaj svitak

Velike partije ostavljale su savremenicima i novim naraštajima nešto istinski novo i veliko, e, naša vladajuća partija je jednim potezom sebe utkala u istoriju Srbije, ali i u istoriju svetske umetnosti: umetnička sekcija Srpske napredne stranke odlučila se da pod radnim naslovom “Cveće zla” prikupi i na jednom mestu prikaže sve što je zucnuto o njihovom i našem vođi, a što se samom junaku i pripadnicima kulta mrsko učinilo.

Sekcija SNS upriličila je izložbu o kojoj bezmalo mesec dana bruji i staro i mlado, oduševljena je i sama predsednica Skupštine, te smo oduševljeni i svi mi koji Skupštinu doživljavamo kao najviše zakonodavno telo i kao najviši organ društv. samoupravljanja; predsednica koja i sama naginje konceptualnoj umetnosti, konceptualno je posetila Iran u hidžabu koji joj je šnajderka po meri sašila u Novome Sadu, blagoizrazila se o izložbi kojom je ovekovečen njen partijski rukovodilac: ovo je isto što u Njujorku i drugde radi naša Marina Abramović, tako je, gospođo Gojković, samo što Marina ima vremena napretek pa izloži samu sebe i ne miče se satima dok je publika razgleda kao što razgleda i morsku faunu u akvarijumu, a junak ove izložbe, koji je uzor nove radinosti i čija se povečerja, praskorozorja i godišnja doba vrte kao ona slova koja još ponegde klepeću po aerodromima, a koja javljaju koji je avion spreman za ukrcavanje, naravno da nije mogao da se izležava lično u “Progresu”, nego je publici predočen kroz nedela onih koji ga ne ljube. 

Odabran je oblik svitka, ali takvog kakav Srbija ne pamti, vredne ruke sačinile su mozaik nepojamni, koji se spušta preko celog zida i curi na parket, to je simbol zla kojem nema kraja, delo kreativnog tima nazvano je necenzurisane laži, prikupljene su hiljade tekstova, fotografija, karikatura, ne znam jesu li umetnice radile to prekovremeno i pro bono, ili je umetničko delo rođeno u radno vreme, uglavnom u SNS-u ne jenjava ushićenje –  kao da su dovršili i prvi put izložili “Gerniku”. 

Tzv. naprednjaci se nose mišlju da ovo bude stalna postavka u “Progresu”, a da se istovetne izložbe upriliče u svim delovima naše zemlje, kako bi svi shvatili zulum koji trpi naš najbolji sin, ali zašto ne biste prodali licencu i drugim državama? Teško da se igde može naći baš toliko laži i mržnje, pa ipak, mnogi vladar će na taj način moći da prikaže i svoju ocrnjenost i svoju plemenitost, jer sve to on, eto, trpi.

Na izložbi se pre neki dan ukazao i sam model, mandatar u procepu, u farmerkama i beloj košulji, kao svoj na svome, pa ovo je Tito koji dolazi na premijeru “Bitke na Neretvi: “Ovo je sve o meni, ovo nije sve što je o meni lanuto, ali sve što je ovde, sve je o meni, i nema ovde ljubavi za mene, samim tim ni za dobro koje sam Srbiji blagonamenio, ali ja se smešim kao neko ko zna više, jer ja jedini znam i zašto dosad nisam mogao da stvorim vladu, pa kraj sveg svog tog tereta šetam ovde kroz pamflete kao kroz botaničku baštu! Druga Tita je morao za ogroman honorar da igra američki glumac, a ja igram samog sebe; ako je Tito gledao smrti u oči, ja gledam mržnji u oči, gledam i praštam!”. Svog idola je umetnička sekcija SNS prikazala umetnošću modernijom od filma, što je konceptualna umetnica Maja Gojković prva prepoznala. 

Kao i svako umetničko delo i ovo u “Progresu” izaziva mnoštvo tumačenja, ja ga razumevam kao oživljavanje anegdote o Josifu Visarionoviču, kad je posetio neku školu i slikao se naravno okružen đacima, a neki aparatčik gleda ushićeno sa strane pa će: “Eto, drug Staljin voli i gladi po kosi decu, a mogao bi, kad bi hteo, sve da ih poubija!” 

Izložba u “Progresu” je spomenik slobodi štampe i spomenik onome koji je tu slobodu darivao puku, jasno mu je da su novinari poklon zloupotrebili i posuvratili ga u mržnju i porugu, a ipak se zadovoljava samo da ih poređa po zidu sramote, a mogao bi da im pripreti, pa zašto ne i da ih onemogući da i dalje idu putem greha i neukusa (jer su pitanja morala zapravo pitanja dobrog ukusa, zar ne?). 

Ministar inostranih poslova istakao se izjednačivši puč u Turskoj sa Petim oktobrom: „Dobro znate šta naša partija misli o tim pučevima, o nasilnom dolasku na vlast. To ništa nije donelo srpskom narodu, pa neće ni turskom…“ 

Kako ništa dobra nije donelo, pa donelo nam je SPS: nasilno došavšem na vlast Koštunici prva je briga da ne da na Slobu i na Radeta, pa ste doživeli da vas Tadić rehabilituje, i sad ste već koliko dugo mirođija bez koje nema recepta za srpski čorbuljak.