Mali Šavnik

Priličan sam snegoljub, pa opet, ne beše mi prijatno kad je među nastambama odsečenim od sveta pomenuto i moje rodno mesto, kao što je u negdašnjem televizijskom dnevniku redovno bio Šavnik; sad već čitam da mogu slobodno kući, u daleki Banat, ako samo imam zimske gume. Ministar Mrkonjić je po ceo bogovetni dan na terenu, setio se sebe iz zlatnog vremena kad je pred Slobu izlazio raportirajući sav ushićen da je sve završeno pre roka. Sadašnji premijer mu je doduše pripretio da Srbiju kako zna učini prohodnom. „Ako mogu ja da se sretnem sa Tačijem, možete i vi da očistite sneg“, time je predstavniku Albanaca naš premijer dao rang ako ne elementarne nepogode, onda atmosferskog taloga koji je hladan, neprijazan i tvrdokoran. Speaking of Dačić, Vladin avion je opet imao neki feler, ali ovde kod nas, gde nije bilo nikakvog šeika da predsedniku Vlade ponudi podvoz, te je premijer morao čekati da majstori zamene bobinu i promene anlaser. Zašto se ne odreknemo svi jedne plate i ne kupimo Vladi avion koji će biti dika našeg civilnog vazduhoplovstva, a ne stalna bruka i trajna pretnja bezbednosti naših izabranih predstavnika? Treba li da naši najbolji sinovi putuju skupa sa nama, ekonomskom klasom?!

Predsedniku Nikoliću, čija je svečana kolona u dva navrata bila opasno ugrožena, usled čega se sumnjalo na atentat, dodeljena je „Zlatna meta“. Darodavac Streljački savez veli da je nagradio šefa države zato što nastavlja tradiciju i što podržava Savez. Laureat, prostodušan kako ga je Bog stvorio, priznade sam da dosad ništa nije uradio za streljački, umalo ne rekoh vod, za streljački sport, ali da će sada i odsada morati. U redovnim susretima sa patrijarhom predsednik Republike divani malo o Kosovu, malo o proslavi Milansko-niškog edikta (u daljem tekstu: Niški edikt). O proslavi u Nišu se zasad jedino zna da joj neće prisustvovati rimski papa (koji ovih dana dobi nov papinski beo kao nevestinski veo mercedes od proizvođača, ne znam ni zašto, možda i Sv. otac nastavlja tradiciju i podržava koncern?). Neka svojom novom mečkom otputuje u Milano, mi ćemo svi za Niš, jer je Konstantin Veliki rođeni Nišlija, čime se mi gordimo kao Hrvati zato što se Tesla rodio na svetoj hrvatskoj zemlji, a ne na primer u Šumadiji. Da, da ne zaboravim, rasvetljena je tajna trajne pospanosti i usporenog govora bivšeg premijera Cvetkovića. Čitav svoj blagosloveni mandat beše posvetio pisanju knjige koja je nedavno ugledala svetlost dana dobrotom „Službenog glasnika“ i lista „Danas“, koji bi i sam da nešto zaradi na iskrenosti, stručnosti i rečitosti bivšeg premijera. Delo se zove „Argumenti i predrasude“; autor je već i zbog svog dela hteo da se ispiše iz Skupštine Srbije, apel predsednika DS-a da se bivši članovi Vlade dobrovoljno demobilišu i malko sklone u stranu samo je ubrzao ovu istorijsku Cvetkovićevu odluku koji kaže da će ostatak života posvetiti promovisanju ovog istorijsko-ekonomskog dragulja. Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za mir Evropska unija razočarala je Sandu Rašković Ivić. Dobro, građanka Sanda razočarana je i zato što se iz Rima – gde ju je zbog njenih zasluga, vrlina i elegancije poslao Koštunica da bude ambasadorka – vratila u Beograd, tek, vidim u raznim medijima njenu slikovitu i takoreći pesničku izjavu da „Evropa nije više poštovana gospođa sveta“. Ta mi je titula promakla dok je bila na snazi. Nema veze, inžinjer Mrkonjić, iako okružen smetovima, odronima, lavinama, snežnim nanosima ne zaboravlja naše heroje u Hagu, i poručuje kroz vejavicu Haškom kazamatu da ih sve smesta pusti kućama. Nije više važno jesu li počinili zločine, važno je samo da ne prođu gore od svojih hrvatskih kolega; nije inžinjer prvi ni jedini koji pitanje nacionalne ravnopravnosti smatra hiljadu puta važnijim od pitanja jesu li naši počinili zločin. Hrvati, pak, pošto su karnevalski proslavili povratak svojih oslobođenih generala hoće da si daju oduška i u crkvenom kalendaru. General Tuđman predložen je za sveca, sveca mu njegovog, bio partizanski komesar, pa najmlađi general (nešto kao Šešelj međ doktorima nauka), bio u upravi „Partizana“, ali je sve to okajao u domovinskom ratu i sad mu se već uzima mera za oreol, a nadzemaljska titula bila bi mu Veliki Tuđman Hrvatski. Nije kao imenjak mu Sv. Franjo hranio ptice, ali je oterao mrske čvorke koji su svakog rujna pozobali najlepše grozdove u hrvatskome vinogorju. Od vojnog lica do svetitelja, to bi mogao biti naslov njegovoga životopisa. Moj heroj za ovu nedelju je tovarishch’ Medvedev, koji je misleći da su mu poslenici televizije isljučili mikrofon kazao kako su u tajnoj službi budale koje po vekovnoj tradiciji lupaju ljudima na vrata u rano jutro, uvereni da će u to doba dana naći sve što traže, pa su se ranoranioci osetili uvređenim. Sladostrasni monetarac Stros-Kan nagodio se sa američkom sobaricom. Skandal koji je bio planetaran završen je u tajnoj, dostojanstvenoj ličnoj parnici kojom su obe seksualne strane napokon zadovoljene. I čovek ne zna ko se tu kome izvinio i ko je kome nešto platio: Stros-Kan je oslobođen i trebalo bi da klevetnicu tuži što je uzdrmala dotad uzoran brak, što je narušila izuzetan ugled Međunarodnog monetarnog fonda i što je izvitoperila istoriju Francuske na čije je čelo njen gost trebalo da dođe, to se od plate sobarice ne može baš pravično namiriti, pa će pre biti da je u nagodbi Stros-Kan malko okrnjio svoj crni monetarni fond.