Mnogostradalno biračko telo #Retrovizor

Srbija je velika tajna, Ana Brnabić je velika tajna, Apelacioni sud je velika tajna, a zgodi se da jedna tajna razočara drugu tajnu, Apelacioni sud neprijatno je iznenadio predsednicu vlade, iščekivala je osuđujuću presudu, kad ono, naprotiv, a zašto to, i kako to, pa sudstvo je trenutno nezavisno, tako se blagoizrazila premijerka, eto nam naša odvojenost zakonodavne, izvršne i sudske vlasti: da je Apelacioni sud samo sluga verni Vlade Srbije, ili još bolje, da je jedan od vazala vladaočevih, drukčija bi se pesma pevala, tajnovita Anuška uzela je u odbranu svog šefa, preventivno, podsetivši ne uvek dobronamernu i ne uvek dobro obaveštenu javnost kako je upravo šef učinio najviše da se državin zločin (gde je i sam bio uglednik: ministar informisanja) što pre rasvetli i kazni shodno Krivičnom zakoniku, za razliku od Borisa Tadića koji naravno da nije prstom mrdnuo (bonvivan dosadni, ovo ja kažem, nije iz premijerkine besede). Zašto i Anu Brnabić svrstavam u tajne? Zato što ne znam na šta misli kad kaže da je sudstvo “trenutno nezavisno”, trenutak kad se taj kopernikanski obrt desio očito mi je promakao, a ne znam ni koliko će trenutnost potrajati, je li nezavisnost plod neke zabune, nečije pogreške, ili je, naprotiv, sudstvo došlo k sebi, pri čemu se može samo nagađati koliko će u svojoj nezavisnosti ustrajati…

Poslanici vladajuće stranke nisu u Kruševcu hteli da ustanu i da minutom ćutanja odaju počast radniku poginulom u “Trajalu”, postali su omraženi diljem našeg govornog i klimatskog područja, a poneli su se otmeno, ćutali su, otmenije nego radnici koji su pred zgradom suda klicali svome direktoru i dobacivali uvrede ocu i sestri poginulog radnika, moglo je dakle biti mnogo gore da odbornici nisu ipak ispoljili izvesnu tankoćutnost, ali zašto su se poneli tako kako su se poneli? Po moemu, zato što su od najvišeg bića još ranije naučili da proletere stradale na poslu ne treba žaliti, ako stradaš u fabrici municije ili oružja, to ti ide u rok službe, nisi maneken nego rukuješ opasnim materijama, ideš kao krčag na vodu dok se ne razbiješ… Ili je objašnjenje još prizemnije, ako opozicija nešto predloži mi ćemo biti protiv, pa makar bilo predloženo da se minutom ćutanja ožali jedan prevremeno i nasilno prekinut život, v takom by sluchae poslanici bili kolektivna, unapred i nepokolebljivo zainaćena Milojka kojoj muž ili neki drugi muškarac politički nekorektno i prostački kaže da ne jede ono što se ne jede, a ona kao iz topa uzvrati: “Jes, ti ćeš da mi zabraniš!”

Srbi su velika tajna, uvek okrenuti našim staarima, još nismo ljudski ožalili Čiču, kome su dačićevi dekorateri uredili spomen-sobu, pa smo sad žalili Nedića, koji nas je napustio pre osamdeset godina, prepustivši nas partizaniji, crkla dabogda, treba još dosta vode da proteče Dunavom pre nego što će i Slavko Ćuruvija postati parastosno interesantan, tek je dvadeset pet tričavih godina otkako ga je država ubila, tek je na red došla oslobađajuća presuda za plaćene ubice, obučene i naoružane o državnom trošku, i dok se mi bavimo pokojnicima, onima koji su nam po volji, i onima o kojima bolje da i ne govorimo, krađa stoleća koja je pala na Sv. nedelju 17. decembra, klizi u zaborav kao što je otklizio voz iz Beča za Berlin, dok je ujak mojih prijatelja, Žika, u papučama i svilenom kućnom haljetku, jer su se od Beograda do carstvujušče Vijene umetnici kartali i mezetili u spavaćim kolima, punio flašu vodom na staničnoj česmi; jutro je bilo maglovito, lokomotiva je bila daleko, i voz se skoro nečujno udaljio i smanjio: Žika se, kako su mi pričali njegovi sestrići, malo kao zabagrtao u papučama, da sustigne zadnji vagon, ali je ostao sam samcijat na peronu, on i šef stanice koji je ispratio međunarodni voz. Neopreznog putnika, koji nije imao nijedan dokument, niti je govorio ijedan strani jezik, bečka policija je ogrnula ćebetom, pošto im je govorio “Beograd, Opera, belkanto, Berlin, tenore, aaaaaa”, i vozila ga paralelno sa prugom, ali nije sustigla voz do granice, pa ga je predala ljubaznoj nemačkoj policiji da ga ova vrati u voz i u matični horski ansambl, voz je bio brži i nego nemački policeji, pa je Žika dobrotom dveju bratskih policija blagopolučno stigao autobanom u Berlin, buduća Evropska unija pomogla mu je ne treba lepše, da li će neko nama, mnogostradalnom biračkom telu, pomoći, bumo videli.