Most Draže Mihailovića

Mediji su opet proigrali poverenje poslanika, na press konferenciji „O uzvišenom“ predstavnici skupštinske većine očinski su novinarima skrenuli pažnju da ovako dalje ne ide: da bi se ugled poslanika vratio gde mu je mesto rasprostire im se crveni tepih, prolaze kroz počasni špalir Titove garde i svira im se himna, a novinari u isto vreme pišu o poslaničkim ekskurzijama (koje su uvek na dobrobit zajednice) kao o nekakvom luksuziranju.

https://youtube.com/watch?v=3_937qr9MWs%3Frel%3D0

Sekretarica koja se luksuzirala državnim audijem osuđena je na četvorogodišnji stručni i društveni zastoj, neće više biti u službi Slavice Đukić Dejanović, nego će – što se u JNA zvalo otkomanda – biti kod Slavičinog partijskog druga Mrkonjića, koji je običan ministar, ali koji jamči da kažnjenica neće u službi napredovati nijedan milimetar.

Na početku bijaše reč, pisaće u povesti mosta na Adi: pre no što su radovi i počeli otvoren je konkurs za ime mosta, jedino je Radmila Hrustanović predložila da ga najpre izgradimo pa da ga onda krstimo, stanovništvo i mediji drže da će graditeljima biti prijatnije ako unapred budu znali šta grade. Novine javljaju da vodi patrijarh Pavle, mada se ne da ni žirafa, koja je u ovom trenutku četvrta na listi, zašto se ne bi zvao Most Draže Mihailovića?! Državna komisija nada se da će tajnu grobnicu otkriti upravo na Adi Ciganliji što bi bio prst sudbine, pa da, ako neko zaslužuje da njegove posmrtne ostatke šest i po decenija nakon Drugog svetskog rata država traži, zaslužuje valjda i da neki građevinski objekat ponese njegovo ime.

Kao što je Diogen sa fenjerom u ruci tražio čoveka tako Demokratska stranka traga za osobom koju će predložiti a samim tim i ustoličiti na precenjeno mesto poverenika za ravnopravnost (šta će nam poverenik: ravnopravnost jamči Ustav i vasceo sustav!); ministar Čiplić teško je podneo udarac sudbine: ako njegov savetnik nije izabran, neće vala ni taj Miletić, makar ga LDP predlagao do Sudnjeg dana, ministar Jeremić iznova se javno zavetovao da ćemo se ako bude stani-pani uvek pre učlaniti u Kosovo nego u Evropsku uniju, zaista, našijenci koji su bez viza otputovali u Belgiju i Švedsku pa tamo zatražili azil svi će biti vraćeni doma; veliku grupu nedobrodošlih predvodiće sam premijer, treba nam novi Paja Jovanović da ovekoveči Seobu Srba pod voćstvom patrijarha Cvetkovića, zaista, ako vlasti na severu Evrope tvrde da nijedan zahtev za dobijanje azila neće biti prihvaćen, a nisu mogli svaki ponaosob da prouče, čemu onda uopšte ustanova azila: recite da su države sve postale pravedne i podjednako prijatne za život te da svako neka živi i neka krepa tamo gde se izvoleo roditi!

S druge strane, rečeno nam je bilo unapred da Šengen beli sreću deli samo u svrhe turizma, upoznavanja evropske kulture i susretanja sa blagovremeno iseljenom rodbinom, doklen blagostanje treba da izgradimo u svojoj okolini i sami u sebi. Iz grupe koju je prve noći belog Šengena u Evropu poveo Božidar Đelić niko nije zatražio azil, što znači da bi svaku veću grupu građana Srbije trebalo da predvodi neki političar, taj je vođa puta i jemac da će svi natrag otkud su i došli, tako se nekad išlo i u SSSR, dobrodošli ste u prvu zemlju sovjeta, ali organizovano!

Novine svakog dana otkriju neku novu palatu, hacijendu, zamak, latifundiju, majur ili kondominium u vlasništu Šarića, danas vidim da su stanovi braće bili povezani tajnim hodnikom, pa zar nije lepo kad se braća paze, uostalom, za šta smo se borili: liberte, egalite, fraternite!

Ostaci zaklanog SRS-a zahtevaju da se ispita otkud jereticima u Srpskoj naprednoj stranci tolike pare i sugerišu da je njihov dobrotvor niko drugi nego Cane Subotić koji slovi za balkanskog kralja neocarinjenog nikotina; Australija i Indonezija pokrenule kak se veli inicijativu o zabrani seče šuma, jer su šume pluća kontinenata i velikih ostrva, lako je vama kad imate zdravo, nepotkresivano drveće ispod kojeg ne drežde nevoljni prodavci bofla i pod kojim ne stoje parkirana vozila.

Kod nas publika sve dočekuje na nož – i vakcinu koju je dobra država nabavila za svakoga kome je život mio, i opravku stuba Gazele („šta se dodas čekalo“, iako je opravka ruku na srce bila blagovremena, samim tim i pravovremena); tako i seču platana malo ko vidi kao nešto sve u svemu korisno, gradska uprava mogla bi drvored da ostavi samo kad bi svi stanari Bulevara potpisali da će pod platanima stanovati na vlastitu odgovornost, kad bi svaki prodavac robe široke potrošnje i svaki prolaznik potpisali: „Na rizično područje ulazim svestan da glavu stavljam u torbu i moji pravni naslednici neće u slučaju moje pogibije zahtevati nikakvu nadoknadu…“, to bi po mom proračunu zahtevalo oko 8375 kontrolnih punktova, Bulevar je dugačak i kao riblja kost sa sviju strana ispresecan poprečnim ulicama, dodaj strane turiste za koje bi nam bili potrebni prevodioci, ovlašćeni sudski tumači i vodiči kroz opaki špalir, ergo, seci, seci, seci…