Najdraži gost

Predsednik Republike ukazao se na saboru jedne od ravnopravnih verskih zajednica, bio je to Sabor, gle, najveće verske zajednice i državine miljenice, ali se neverski poglavar pridružio kliru ne kao pustosvat, nego kao rab Božiji i parohijan beogradski koga je na svečano zasedanje blagopozvao lično domaćin, Njegova svetost patrijarh Irinej. Potonja svetost predsednika i inače vidi kao dar koji smo dobili i oberučke primili od Proviđenja. Iako ima vladika kojima vladanje i vladavina parohijana Vučića nije po volji, potonji je hrabro došao na lice mesta, da čuje zbog čega ga pojedinci lišavaju svoje blagonaklonosti, na koju ih inače obavezuje i sama vera. 

Nedavno je očitao istorijsku bukvicu već razilazećim se nezadovoljnicima, nezahvlanim građanima koji su larmali nadomak njegove kancelarije, sad se hrabro sučelio i sa vladikama o kojima podozreva ga ne ljube kao što ga ljubi biračko telo. Da vizita predsednikova i divan sa najvišim crkvenim velikodostojnicima ispadnu još svečaniji, slučaj (iza koga mora stajati višnja volja i sila) udesio je da Milorad Dodik baš u vreme Sabora ima slobodne dane, ili mu je, što bi rekao moj kolega T. D. iz “Ekonomske politike”, ostalo neiskorišćeno dvanaest dana bolovanja iz prošle godine. Ili mu je u Sarajevu bilo odobreno neplaćeno odsustvo, uglavnom se političar iz susedne države zadesio baš u Beogradu, gde ima vikendicu za predahnuti od dosadnih zemljaka u Bosni, pa je na Sabor pošao sa svoje beogradske adrese. Ili smo ga mi tog radnog dana doleteli poslepodne vladinim avionom, a pre podne je bio na svom radnom mestu, uglavnom se i Milorade bekrijo obreo na Saboru, a Prvoukazani će bratu u Hristu uputiti hvalospev za sve što je pred licem patrijarha i vladika ispravno razumeo, a što nije, kako reče naš predsednik, morao, nego je svojim pukim prisustviem na Saboru “mogao samo lako da ubira političke poene”.

Predsednik voli sebe da upoređuje sa lavom, borio sam se kao lav, sam nam je poverio nakon sastanka sa divnim stvorenjima u Minhenu, patrijarh je predsednikovu borbu nazvao junačkom, a junak-lav pokazao je koliko ga sve rane njegovog roda bole i zažalio što barem mi penzioneri ne živimo duže, ako fertilno sposobni pripadnici našeg roda izneveravaju očekivanja države i Svete matere da nas bude sve više: “U Srbiji, a slično je i na srpskim etničkim prostorima, izgubimo 104 čoveka dnevno, jer više umre nego što se rađa. Nas je svakog dana manje za 104 čoveka, i to su svari na kojima moramo da radimo!“

Kraj najbolje volje nisam razumeo jesu li visoki gosti besedili na Saboru, ili na onome što novinari zovu marginom neke konferencije, da li su patrijarh i vladike sa gostima razgovarali u nekakvom salonu, ili u osveštanoj zvaničnoj odaji, gde Sabor odlučuje, u svakom slučaju je idila između šefa države i verskog poglavara probudila nadu ravnopravnih vernika u drugim ravnopravnim crkvama da će i nadbiskupije, mešihati, kao i skupštine manjih verskih zajednica doživeti da ih uz sasluženje sverazumevajućeg Milorada usred njihovog zasedanja poseti predsednik Srbije. Koji naravno neće kod protestanata, luterana, baptista, evangelista, ostati dva i po sata, kao što je ostao kod naših, ali će im proporcionalno veličini i brojnosti sveštenstva i pastve posvetiti delić svog dragocenog vremena, te će i njima preneti iskreno šta sve tišti naš, srpski narod. Kad ne bi tako bilo, predsednik bi druge verske zajednice doveo u neravnopravan položaj, čime bi se, da li bi mu to bilo prvi put, ogrešio o Ustav. 

Prisustvo Dodikovo obavezno.