Mi ne opšte ništa jasno! Tako bi se na našem jeziku izrazila moja drugarica Grete iz gradića O, a tako se i ja osećam: dok sam se vratio sa jednonedeljnog puta po novoinostranstvu, nema šta se nije u matici desilo! U radnu svesku osnovaca ušlo je parče stiha koje je u društvenoj svesti neraskidivo povezano sa udovicom kontroverznog biznismena; u drugo učilo, da li čitanku ili slikovnicu, dospele su slike gde neka deca za roditelje imaju tatu i tatu, druga pak mamu i mamu, čime su heteroseksualni roditelji dovedeni u neravnopravan položaj.
Zar nas nova otkrića iz čarobnog sveta nutricionizma ne uče da jedemo samo plodove naše rođene zemlje, i to samo u sezoni kad oni prirodno dospevaju, a da se manemo uvezene egzotike, izdanaka staklene bašte i višekratno zamrzavanih i odmrzavanih plodova nikad viđenih mora i okeana?! Tako je i sa jezikom! Onaj ko bira primere za opismenjavanje nejači zahvata iz svoje prirodne sredine, a to je u našem slučaju takozvani turbofolk.
Držim da je jezik ravnodušan prema žanru, pa i prema nivou onoga što je izrečeno, prema tome, ako deca treba da love lokativ, ’lepi grome moj’ primer je ravan bilo čemu iz opusa V. B. Jejtsa. Slavni lingvista Đukanović opovrgava da su u srži ovog pesničkog uzleta erotika ili pornografija, unekoliko preuranjena za đački uzrast, ali deca će uvek razumeti onoliko koliko je za njih dobro da razumeju, tako da se ne pridružujem čistuncima okomovšim se na lingvistu i pesnikinju (Rusi imaju Cvetajevu, mi imamo svoju Marinu), ali ponavljam da primeri ukazuju na književnost kojom se autori radne sveske i pametnjakovići u Ministarstvu prosvete nadahnjuju.
&
Drugi nemio događaj još mi je manje jasan: iz Hrvatske je uvezena slikovnica sa istopolnim roditeljima, a uvređenim se najviše osetio ministar bez portfelja, zadužen za inovacije. Zove se gospodin Popović, i jedini je iz vascele Serbije bio pozvan na ponovno ustoličenje predsednika Rusije! Mezimcu Vladimira Vladimiroviča se mrskim učinilo što naša nejač gleda izopačene primere u boji, pa je na svetom tviteru obznanio koliko je sablažnjen (pa nije li to baš vaš sektor, gospodine ministre: inovacija!); još dve ministarke sa portfeljima stale su junački na njegovu dušebrižničku stranu, premijerka je isto junački kazala da ne vidi ništa svetogrdno ni štetno po razvoj mladeži, uglavnom je taj dan, kad se borila protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, premijerkin najteži dan otkako je u Vladi! Po uzoru na svoga Svedržitelja Tvorca predsednica Vlade blagoizvestila nas je o vlastitom duševnom stanju, i u senci te njene ipak intimne tegobe ostala je ostavka ministra finansija! Premijerki je bilo teško toliko da bi, zalupivši vratima, najradije bila otišla iz Vlade, međutim, toliko, kaže, voli Srbiju, da ne može da joj uskrati sebe, a ne bi joj predsednik Republike ni dopustio da se toliko naburi i napusti sve nas čije su oči uprte u Vladu.
Siniša Mali i Dušan Vujović / Foto: Fonet, Božidar Petrović
Na mesto neprimetno povukavšeg se ministra Vujovića dolazi niko drugi nego vazda poletni i velenasmejani gospodin Mali, što će reći da i za sve nas dolazi novo, srećno monetarno doba. Uhvatio sam na televiziji delić njegove iskrene govorancije: nisu mi važne funkcije, važno mi je da služim Srbiji, a to mogu samo ako sam u vrhu gradske ili republičke vlasti, tako nekako, samo naravno izražajnije.
Voljeni predsednik nije bio pozvan na inauguraciju predsednika Putina, malobrojni grešnici koji ga ne ljube kažu da je organizovao utešnu posetu Turskoj; lično i skromno mislim da je poseta turskoj braći bila utanačena, što je KGB naravno znao, pa slavljenik nije ni arčio rublje da pošlje depešu, ako je znao da mu dragec zvani Aleksandar ne može doći. Međutim je naš predsednik pozvan na paterice inauguracije, narednog dana, kad je ostalo još đakonija i đakonija od prethodnog dana, a tamo je i za Dan pobede.
Da. Ko bi rekao da se neću niukoliko složiti sa Filipom Davidom, a da ću se u celosti saglasiti sa Matijom Bećkovićem?! Nije reč o istoj stvari, ali je ovo za mene sve novo, pa bih, kao Brnabićka svoj najteži dan, podelio svoje čuvstvo sa publikom, ako ova ima strpljenja za još jedan pasus.
G. David drži da je g. Vučić skočio sebi u usta, ukorio ga je što ide u Moskvu na vojnu paradu, a ovamo je vladar neutralne države… Pa šta ako ide?! Ide da proslavi Dan pobede, koji je umnogome i naš dan, a ako velikaši iz Evropske unije usled svoje neizrecive moralne čistote neće nikog da pošalju u Moskvu – to nas ne treba da interesuje. Dve hiljade dvadeset pete će nam iz Brisela obznaniti jesu li radi da nas jednog nezamislivog dana iz još neštampanog kalendara prime u evropsku porodicu naroda, za njihovu trpezu sa zdravom hranom! To je kao kad bi meni gatara prorekla da ću za stogodišnjicu pobede nad Trećim rajhom biti na večeri gde će biti i Franka Potente.
Matija Bećković / Foto: Fonet/SPC
Dobro, a Matija?! Donedavno sam, izgleda, jedini ja bio zgranut što se reč „Montenegro“ upotrebljava češće nego Crna Gora, tako im se radosno nazivaju turističke agencije, avio-kompanija… Ako na internetu nije bilo mesta za CG, to razumem, ali zašto su se i na automobilskim tablicama prometnuli u besmisleno MNE, ne razbiram. Crna Gora zvuči baš dobro (svako je ime zapravo lepo i prikladno), i činile su mi se tugaljivima pokondirenost i uživancija u imenu Montenegro, pa što se ne zovete Švarcvald, kao torta (ispod koje izvire Dunav), zašto slobodarski narod da divani mletački?!
Tako sam odvajkada mislio, samcijat sam u svojoj začuđenosti, e, pre možda deset dana Matija Bećković reče da je Crna Gora jedina država koja ima ime na stranom jeziku: bilo mi je kao Robinzonu kad je u pesku ugledao jasan trag ljudskog stopala.
