Nametnuti grad #Retrovizor

“Boško Buha” je viđen za Beograd na vodi, neka se pripremi Narodno pozorište! Zaista, ako će slavno pozorište za decu biti sa Trga Republike premešteno, ako će Sajam biti premešten, zašto bi niska zgrada koja zauzima ogroman plac na najskupljem građevinskom zemljištu u Beogradu ostala na istom mestu?

Beograd na vodi već je ugostio slavnog tenora, umalo ne rekoh Botičelija (jednom mom kolegi, tenoru koji nastupa u restoranima kolege su dale ime Tintoreto: “Batice, ti kidaš, pravi Tintoreto!”), Ana Netrebko će sa bračnim drugom, tenorom, takođe nastupiti u Beogradu na vodi, sve svečanosti, i estradne i umetničke, biće jedna za drugom premeštene u Tvorčev omiljeni deo grada, jeste sagradio i Hram Svetog Save, ali bilo je tamo ponešto sazidano i pre njegovog Preobraženja iz radikala u naprednjaka, dok je Beograd na vodi rođen u predsednikovoj glavi i sazdan po jedinstvenoj božanskoj viziji; kad vozim ulicom Savskom ka gradu, imam samo jednu traku da idem pravo, iako je pravo i spomenik Velikom županu, dok su dve trake predviđene da se skrene ulevo, ka Beogradu na vodi: ako u Kini postoji Zabranjeni grad, u Beogradu postoji Nametnuti grad; čekam dvadesetdevetku u bivšoj ulici bivšeg Maršala Tita, nema nijedne pola sata, promiču eko-autobusi, čisti i poluprazni, na njima svečano piše BEOgRAD NA VODI, dođite svi da vidite kako je lepo, rekao je ushićeno predsednik Republike čim je video leđa zidarima i molerima, ali vratimo se “Bošku Buhi”, zgradu je kupio građanin Aca, zvani Bosanac, i za pozorište koje je tu bilo desetinama godina nema u pravnoj državi milosti, zakon je zakon, ali ako je neko zaista to prodao, a to je morao biti takozvani Grad, zar ne bi mogao da se Grad predomisli, da ne kažem pokaje, i da kupcu vrati novac, ili da mu da neki drugi plac, pa nije to g. Bosancu baš nužni smeštaj, čitam da je kupio “Geneks”, možda i još nešto što je promaklo mojoj nesavršenoj pažnji!

Predsedniku Vučiću spočitava se da je okrenuo leđa kolegi Putinu, što svakako nije promaklo Zaharovoj, pa je glasina doprla i do ušiju svetlog cara, ali sve i da je tako, kome je pozlilo kad se pročulo da Haški sud ima pik na Vladimira Vladimiroviča, ne pik, nego štampanu poternicu, WANTED! WANTED!, kome se drugom zavrtelo u glavi toliko da je morao sesti na najbližu klupu?!

Kao što se u “Zvezdama Granda” ocenjuje ne samo pevanje, izgled i scenske kretnje, nego se ocenjuje i emocija, tako se u Kremlju osim praktičnih poteza država i državnika zacelo ocenjuje i koliko je ko duševan, a tu je naš kandidat zasenio celo čovečanstvo! Istinabog, jedno ga osećanje preplavi kad je u pitanju vladar Rusije, a drugo kad je u pitanju neko od njegovih (Vučićevih) podređenih, za Drobnjaka godine proglašen je Blagojević Marko, koji je iz Cesida draftovan u Vladu (“ne možete sarađivati sa sadašnjom američkom vladom, a da se ne osramotite”, Henri Dejvid Toro), da bi u Borinom Vranju dospeo u položaj teži od položaja Mitketove žene, koju junak drame i dan-danas vređa i nipodaštava, šef države omalovažavao je Marka pa gotovo kao Drobnjaka (potonji naravno da je stekao imunutet), gde je Marko, dođi, Marko, šta misli, šta radi, gde je uopšte taj Marko, imaš svesku i olovku da zapisuješ ovo, Marko, Marko… Marko bi verovatno najradije seo, kao njegov šef kad je čuo za hibris Haškog tribunala, ali je skup bio stajaći, stojeći, i da mu je neko, oshelomlennomu, ponudio stolicu, ma i onakvu kakvu je predsednik dobio u Vašingtonu, presekao bi ga glas od kojeg se podređenima, a to smo svi mi, ledi krv u žilama: “Ko ti je rekao da sedneš!? Sedećeš kad odeš u penziju! Vranjski okrug ne može da zaostaje u razvoju dok ti sediš, i dolaziš ovamo bez pisaćeg pribora, a pamćenje znaš i sam kakvo ti je, diži se se da te ja ne podignem!”

U Vranju je možda nedelju dana spustia gostovao i član Upravnog odbora RTS-a, g. Bazdulj, behu “Borini dani”, gde je član rekao da njegov predsednik, Klanšček, nema većinu u Upravnom odboru, pa se u borbi protiv Vujoševića oslanja na tabloide, književnik se dakle ne plaši svog predsednika i drži stranu direktoru Vajnog servisa, ljubiteljima pisane reči rekao je da Andrić nije prepisivao dela koja je napisao Bora Stanković, ali ih je pomno čitao, to je bilo možda istog dana kad je Upravni sud presudio da se doktorat Siniše Malog prizna i da se ministru naučna titula vrati, dakle, ni Mali ni Andrić nisu plagijatori, takođe je rekao, član, da su Bora i Ivo u formativnom smislu “negde slični”: ”To je period gde su žene bile u ograničenom okviru. Oni obojica su tu slični i tu sudbonosnu priču obojica prenaglašavaju!” To je divota književnih večeri, jedva čekam da se “Borini književni dani”, a skoro svi su mu bili književni, premeste u Beograd na vodi.

Naslovna fotografija: FoNet/Instagram predsednika Srbije