Naopački đak #Retrovizor

Olimpijada me se tiče i dotiče koliko i izlet nekog milijardera u kosmos, mada, bogatun je samofinansirajuć, njegovu pustolovinu koliko znam ne plaćaju građani zemlje u kojoj živi i uživa, doklen uspehe naših u Japanu i ja plaćam, moja država je seljak koji će se zadužiti i debelo unazaditi da bi priredio svadbu koja je daleko iznad njegovih mogućnosti, pa i taj pripadnik mog staleža će sam, ili zajedno sa bližnjima, kuburiti nekoliko godina, a kad se država raspištolji nema ko drugi da postrada nego moja neznatnost i građani sa kojima me povezuje zajednička istrajna oskudacija: samodržac je predložio, a Vlada je, gle, prihvatila da se nagrade olimpijskim pobednicima u-dvo-stru-če, iako od protekle Olimpijade nismo imali trocifrenu inflaciju, ili mi je i to promaklo, ali ja i ne govorim toliko o svoti koja će se iz zajedničke kase preliti u džepove osvajača medalja, ja se protivim da država nagrađuje bilo kog pobednika: ono što najuspešnijima daje MOK – koji ja vidim kao kapitalističku udrugu registrovanu za međunarodni sport – a to su medalje, to bi im bila sva plata, za njihove treninge, ispoljeno znanje, borbenost, za odvojeni život etc.

Drugo, pobednicima će medalje doneti ponude za reklame, neki će zaigrati u klubovima bogatijim nego što su naši, napokon, o sportistima mislim isto što i o umetnicima: baviš se time na vlastitu odgovornost, ne možeš mi doveka ponavljati kako to sve radiš za Srbiju, u sportu si da bi zaradio, da bi se raščuo, da bi zadovoljio nagon za pobeđivanjem, da ne bi radio u nekoj od svečano otvorenih fabrika, da ne bi bio nadničar, zidar u Beogradu na vodi, ili na skeli koja nema ime.

Ali, ali.

Sportisti i feudalci potrebni su jedni drugima, simbioza među reprezentativcima, takozvanim sportskim radnicima i pripadnicima vladajuće kaste jedna je od najjačih koje je Majka Priroda videla (ma ona je to i omogućila! ko je ne zna skupo bi je platio!), vladar koji je ovaploćenje svega srpskog sve medalje pripisuje sebi, jer nema jakih medalja bez jake Srbije, nema vrhunskih sportista bez države blagostanja; svaki put kad čuju srpsku himnu naši vlasnici i zapovednici oproste sebi sedamdeset i sedam zuluma koje su upravo počinili nad podanicima koji nisu vrhunski sportisti! Naši gospodari i ne kriju da im je stalo samo do toga kako svet vidi Srbiju, a svet treba da je vidi kao rasadnik svetskih prvaka, i za njih je Olimpijada najveći praznik u njihovoj proizvodnji iluzija: “Ovo je istina, ovo je trijumf, ovo je slika kakvu stalno zaslužujemo, mi koji smo demokratski izabrani da bismo nedemokratski vladali i da bismo samovoljno trošili ono što iz stanovništva iscedimo, ili što mu takođe samovoljno uskratimo! medalje su naše pravo lice, i naša prava mera, medalje su preslikani mi, vlastela serbska, i grehota je što se ta stalna istina može ispoljiti i isprsiti samo na velikim svetskim sportskim svetkovinama.” Nisu još predložili da olimpijada bude svake godine, ali će to verujem učiniti, i Srbiji će pripasti istorijska zasluga, reforma Olimpijade, zašto ne, četiri godine su bile određene kad je izuzetnih sportista bilo barem hiljadu puta manje nego danas, kad su države svoje takmičarske porive ispoljavale u ratovima, i kad se kraj sveta činio dalekim, pa čak i nemogućim.

Za divno čudo, nisu naši poslali ništa Čarlsu Simiću, Srbinu koji je dobio Pulicerovu nagradu, što je postignuće ravno barem bronzanoj olimpijskoj medalji, ne bi me iznenadilo da je predsednik Republike obznanio kako će laureatu Srbija dati još dvaput onoliko koliko mu je dala Pulicerova fondacija, ali predsednik je emotivno više vezan za sport nego za poeziju, drugo, mister Simić nije rime uvežbavao na našoj teritoriji, pa ni na našem jeziku, te smo možda zahvaljujući tome mi građani tu nešto ušparali.

Šta je još bilo?

Ništa. Zagorka Rubljov Dolovac rerereizabrana je za državnog tužioca, nisam shvatio je li na tobožnjem konkursu porazila neku marionetu ili nekog zanesenjaka, ili državu mrzi čak i da se pretvara kako štuje ona proceduru i propise, Rubljov Dolovac je garant stabilnosti u našem ionako što bi mladi rekli prestabilnom, nepomičnom i zapravo palom pravosuđu: koja je konstrukcija stabilnija od one koja je već pala i koju niko ne pomera? Rubljov je zaćutao i prestao da slika posle stresa, koji je, gle, u ono vreme već postojao u Rusiji, dok domaća medicina nije ni pokušala da ustanovi od čega se naša tužiteljka skamenila, pa je sugrađani i savremenici pamte po jednoj nepromenljivoj frizuri i u jednom jedinom blejzeru i suknji, koji su pandan kaluđerskoj rizi.

Na redu su vesti iz kulture. Članovi literarne sekcije Zavetnika upali su na književno veče u Aranđelovcu i sasekli još pre početka promociju NIN-ovom nagradom ovečanog romana Sv. Basare, umalo ne pročitah Svetog Basare, jedino su bili radi da lično oni pročitaju šesnaest svitaka u kojima se književnik nije najlepše izrazio o svojoj pokojnoj koleginici; u ovom varvarskom – izvinjavam se varvarima, koji su umnogome bili produkt i žrtve istorijskih okolnosti – kočoperenju se zapravo ogleda Srbija: stvarnost, samodržavljem pretvorena u sabornu halucinaciju, prima se i podnosi kao nešto normalno, dok se protiv imaginarnog sveta, rođenog u glavi pisca, zavetnici dižu na ustanak i autora proteruju natrag u varoš beogradsku.
Možda su bogohulnika blagoosudili na ostrakizam, da, ja bih, da sam ja Basara, to prihvatio kao časno izgnanstvo.

Naslovna fotografija: FoNet/AP