Neko je oklevetao hijenu #Retrovizor

Na redu je, odmah, preko reda, rubrika “Gde su, šta rade?”, a prvi u njoj je Grčić iz EPS-a! Povereniku partije nisam ni kršteno ime upamtio, rukovodioce i inače treba oslovljavati prezimenom, i taman sam hteo da mu i prezime prepustim zaboravu, i da mu halalim štetu koju je nehotice, silinom svog temeljnog neznanja, naneo i mojoj neznatnosti, kad, čujem da je osnovao neki Komitet EPS-a, Kancelariju EPS-a, Visoki komesarijat EPS-a, udrugu po uzoru na Tomin Visoki savet za saradnju sa Kinom i Rusijom, pa predsednik Republike jeste u trenutku kratkotrajne ozlojeđenosti zbog havarije u EPS-u, nagovestio da će mezimče Partijino, i njeno štetočinče, biti ražalovano, predsednik jeste rekao “Grčiću, radi nešto drugo!”, i Grčić, evo, radi, u tom, zapravo svom Odboru EPS-a, da ga je malo ranije osnovao verovatno bi izborima prisustvovali i visoki predstavnici EPS-a, koji bi i inače polako preuzeli ulogu koju je imao OEBS, samo što bi visoko telo sada nama držalo stranu, a ne moćnicima vani.

Premijerka ne znam ni gde je, ni šta radi, ugledao sam je u bespućima nacionalnih frekvencija, nešto mi je drukčija, od radosti što joj se šef obreo na vrhu Olimpa – što i jeste zevsovska adresa, zadnja pošta, takoreći – premijerka je osim tradicionalnog briljantina upotrebila i ruž za usne, to je intimna stvar svake građanke i svakog građanina, i nije vredno pomena, nego sam se na trenutak štrecnuo, kao da mi je na prozor gde svakog jutra vidim vrapca iznenada na sims doletela zeba; u najluđoj noći, na vrhuncu izborne svečanosti, premijerka se prihvatila uloge svedokinje, očevitkinje, jer se proneo glas da je doktor Šapić nestao, po jednima nije uspeo da nađe sedište Partije kojoj se blagopriključio radi uspenja na gradski presto, po drugima, osamio se, shvativši, preneražen, da njegov vekovni san o karijeri gradonačelnika glavnog grada može da se svakog minuta rasprši u studenoj noći; zebnju i zlobna ogovaranja presekla je predsednica Vlade rekavši da je tobože nestalog vođu iščezlog SPAS-a videla izbliza, u odajama stranke, i da je štaviše sa doktorom lično razmenila nekoliko partijskih ljubaznosti, pa je stanovništvo, ionako uznemireno time što svevladajućoj partiji još dugo neće videti leđa, moglo polako na zasluženi pozni počinak.

O samoj svedokinji nagađa se šta bi ju moglo snaći kao otpremnina ako bude otpremljena sa čela Vlade, hoće li biti ambasadorka u Kini, ili u Americi, ja glasam za Ameriku, da me Kina pogrešno ne shvati, lepo je biti ekslelencija i u Pekingu, ali u Americi već imamo naša zdanja, koja smo tamo izgradili da bi se izbegao štrapac čak do današnje lažne države Kosove, imamo kopiju Gračanice u Libertivilu, tako bi mogla i Jovankina vila da se što kažu jedan na jedan sazida na nekom placu u Vašingtonu, ali bila bi grehota da ostanemo bez takove rukovodilje samo zato što nije znala kuda je uoči izbora vode, i kome će sa bine prosuti opštepoznatu deklamaciju; s druge strane, ne poštujući dovoljno toponime, samim tim i žitelje tih toposa, pokazala je predsednica Vlade da ne sledi put svoga Šefa, koji zna svaku kotu u Srbiju, svaki zaselak, svaki dan uči, Suzi ga preslišava, za svako mesto, ako se zove Palanka, odmah pita, koliko ih ima, šest, odlično, Bačka, Smederevska, Bela, Brza, ima li Gornja, Donja, Crna… Prnjavor, Posavski, Neretvljanski, Radoboljski, daj naselja sa manje od dve hiljade duša, Itebej, liči mi na Ibej, Itebej sam sit, kafano, to mi Haris lično zapevao za astalom na Rio Pinku, ali ima Srpski Itebej, ima Mađarski…

Tako Šef, a potčinjena: “Ovo nije Surčin? Vi ovde niste ni imali klan!? Jarkovo?! Sigurno ste selo pobratim sa Jarkovcem, to znam da ima u Banatu, ne čujem vas, šta kažete – Jakovo?! A, još bolje, biblijski, nema šta, Jakov, mada ima i ona životinja, jak…”

Upitana šta će biti sa Markom Đurićem, koji se ne razdvaja od američkog predsednika Bajdena, i koji će na molbu domaćinovu možda ostati još koju deceniju u Vašingtonu, predsednica Vlade reče da bi intektualni i moralni gorostas kakav je Marko bio počast i za Vladu, postavljenu na zdrav temelj, i za Ministarstvo inostranih poslova, nije rekla da je dušu dao baš i za specijalne odnose sa Rio Tintom, ali čuti ovako lepe reči u svetu gde je čovek čoveku vuk samotnjak, zaista je dragoceno.

Kad se meždu ugruvanim i ugriumim opoziconarima govorkalo o delimičnom ponavljanju izbora u Beogradu, mislilo se najpre na Borisa Tadića, koji je svoje društvance za samopomoć prikladno krstio, nećemo S.O.S., nismo torpedovani, nego ćemo narodski, drugarski, prisno, “Ajmo, ljudi!”, i, zaista, kao da čujem i bodar glas brigadira sa radne akcije, i nazalni, kao da je provučen kroz time stretch, glas patrijarha Pavla; spasavanje redova Borisa nije uspelo, bitka za Tadića, kako god da smo je nazvali, izgleda da je izgubljena, ah, tako blizu, a tako daleko od voljene vlasti, Tadićev kombi poslednji je prispeo u luku, trajekt je baš u taj mah podizao onaj svoj pokretni prag i odlepio se od doka, a sledeći dolazi za četiri godine.

Da, prevaga koju će vladar i vazali izgleda imati u gradskoj skupštini ipak bi mogla da doktora Šapića uzdigne na vrh, da bude čuvar grada u letnjem periodu, posle mu mislim neće ni biti žao ako ga toga kurtališu, jer će prestonica postati poprište protesta, pošto predsednik ne može da prežali basnoslovnu zaradu koju naš voljeni litijum jedva čeka da nam svima donese, da, potonji je proveo deo života igrajući se Robina Huda, pa je bio poslednji Mohikanac, sad se okrenuo životinjskom carstvu koje poznaje kao i mapu Srbije; inspirisan naučnim dostignućima “Informera” sa čije se platforme obratio urbi et orbi, održao je legendarno predavanje o vuku samotnjaku, koji je vlasnicima cirkusa širom planete na vjeki vjekov rekao istorijsko ne, ali je sa ne manje strasti i znanja govorio predsednik o hijenama, o tome da im svima do jedne manjka kategorički imperativ, da su nemoralne i odvratne, pa je iz okrutnog sveta mesoždera i strvoždera prešao u čarobni svet insekata, gde se potanko pozabavio zunzarama, kritikujući i njihov način borbe za opstanak.

Iz svega sam razabrao da je vladar taj vuk samotnjak, nepodesan kako za život u kavezu i za učenje riskantnih cirkuskih tačaka, tako i za ugađanje prostoti oličenoj u građanima koji su kupili karte za cirkus. Ili smo svi mi u Srbiji, tome Pijemontu Srpskog sveta, ponositi, kolektivni vuk samotnjak, što jeste prijatno o sebi čuti, ali se nadam da ovi iz društva za zaštitu životnja nisu čuli klevetu o hijeni, kao i o časnoj zunzari, koja ne radi ništa podlo se i nečujno šunjajuć, nego svoj let obznanjuje, najavljuje ga i prati melodioznim zujem, ostavljajući i konkurenciji i potencijalnim žrtvama dovoljno vremena da nešto preduzmu; o hijenama se vodeći homo sapiens izrazio zoološki nekorektno, jer hijene imaju svoje mesto i u lancu ishrane i u lancu reciklaže: nisu li hijene soj koji daje sve od sebe da savana, prerija, pustinja i prašuma ostanu koliko god je moguće čiste i da u njima preovladava miris paprati, majčine dušice, bosioka i sl.?