Nemio događaj #Retrovizor

Može li život imati srećan završetak, može li se ep o doktoranciji ministra finansija okončati kakvim bilo hepiendom? Univerzitet je posle teških iskušenja i grešnog oklevanja smogao snage da kaže šta misli, a svoje je rekao i najbolji student Pravnog fakulteta: “Govorio sam mu još pre koliko godina da taj doktorat pocepa…”

Kakoi zamysel, baš dostojan vodećeg pravnika: nema tela, nema zločina… To je kao kad bi pljačkaši banaka, našavši se opkoljeni, počeli da upravo opljačkani novac spaljuju u bubnjari: kamere ih snimile, svedoci ih pamte, policija ih pratila do te njihove oni su mislili sigurne kuće, i sad oni, pošto je sve pošlo naopako, jednostavno spale plen i – nikom ništa! Kako nije predložio da doktor na voljenom detektoru laži pročita kompletno štivo, pa ako ga odbrani pred tom nezavisnom i nepogrešivom ustanovom tj. mašinom, mogu oni kojima smeta što Srbija ovoliko brzo napreduje da laju koliko im drago: vi vređajte naučnog radnika koji se odrekao akademske karijere da bi vam osigurao bolji život, napadajte drugog doktora čiji otac neće da bude teret porodici, nego pod starost pristaje da bude trgovački pomoćnik, ja ću otvarati nove deonice autoputa, puštati u pogon nove fabrike, otvarati stare i nove muzeje kojih našem narodu nikad dosta, a vi me ubijajte gde god me ugledate, po porudžbini i instrukcijama NIN-a i Danasa…

Naš sveznajući pripovedač ukazao je na frapantnu sličnost Siniše Malog i Danila Kiša, velikani misli moraju da prođu kroz toplog zeca, i Kiša su vijali kao plagijatora, jedino što Kiš nije bio ministar, i što se sam odbranio sredstvima čisto književnim, ali verujmo predsedniku da će Istorija, učiteljica života i koleginica ministra Šarčevića, dovesti i do istovetnog raspleta: mnoga ulica poneće ime doktora Malog, i to bi trebalo da se dogodi sada, kad je ministar ovoliko pogođen organizovanom klevetom, a i sa proglašenjem ministrovim za počasnog građanina varoši beogradske ne bi trebalo odugovlačiti, kao što se Subotica osramotila sa Kišom.

Predsednik ima muku i sa drugim doktor-ministrom, u čiji se naučni doprinost takođe odvajkada sumnja, a čiji se otac odao, rekoh, trgovini oružjem, privrednoj grani koju predsednik voli možda i više nego sve druge, Krušik je velika tajna, Namenska je velika tajna, neutralan možeš biti samo ako proizvodiš i prodaješ što više možeš oružja, čovečanstvo obožava da ratuje, narodi rado i neodustajno istrebljuju jedni druge, naše je da im iziđemo u susret, da ih opskrbimo onim što im treba, da zaposlimo što više naših ljudi u proizvodnji, prodaji i preprodaji oružja, za koje mi onda naravno, kao i naša inostrana braća po oružju, koja prodaju mnogo više nego mi, ne snosimo nikakvu odgovornost, ako naš kupac odbrani vekovno ognjište – super, ako robu iz Srbije proda teroristima ili kakvom zavojevaču, na njegovu dušu greh!

Tu sam saglasan sa predsednikom i sa našom vlastelom, jedino ne znam šta da mislim o tom tati, koji svojom penzionerskom pasijom kvari sreću sinu, i koji sve nas koji smo u penziji sramoti, ispada da su nam penzije male, što je uvreda države i samog predsednika koji nam je nedavno svima podelio po pet hiljada, dobili smo i više da nam ne pravi Nacionalni stadion, gde će svi pokretni pripadnici mog staleža kao jedan klicati orlovima, delijama i grobarima, ali još više nego na tatu kivan sam na potpukovnika koji dobi najlonsku kesu sa ne zna se koliko rubalja, evra ili dinara od ruskog špijuna, što će reći da je odao neznano koliko vojnih tajni i neznano kojih, i potpukovnik bruka svekoliko penzionerstvo, predstavlja nas kao nezasite i spremne da ušićarimo nešto nauštrb naše bezbednosti i neutralnosti, naravno da je bolje što sarađuje sa Rusima, nego s nekim ko nas ne ljubi, ali zašto onda imamo Tomislava Nikolića, koji iz predsedničke rezidencije rukovodi svim i svačim što je vezano za Rusiju i Kinu, pa potpukovnik i bračnom paru Nikolić dođe nelojalna konkurencija, naš predsednik siguran je stoprocentno da predsednik Putin ne zna ništa o najlon kesi snimljenoj u opskurnom šumarku, što mi govori da ni naš vladar nije znao ništa o mom bratu po penziji, pa da, ako su snimljeni Rus i Srbin, onda su oba naroda jednako odgovorna, ili obe države, otkud ja znam da nije naš čovek, možda i iz vlastitog džepa, platio Rusu da mu ovaj dostavi tajne podatke iz nekog ruskog Krušika?!

Pa, ipak, mi smo hteli da se prvi nađemo uvređenim, naš predsednik se sastao sa ruskim ambasadorom, gotovim da na maternjem jeziku odsluša opširnu vakelu, ali se našijenac opredelio za glumačko sredstvo i oslanjajući se na svoje izražajne mogućnosti tonom uvređene ljubavnice izustio samo jedno “zašto?…” Ego russkii uluchshaetsia s kazhdym dnem, pa možda nije kazao “pochemu”, nego se u svojoj najboljoj tradiciji uprepodobio i bolano uzdahnuo: “K chemu?…”, od čega bi meni da sam ruski ambasador naprosto grunule suze.