Neophodni čovek #Retrovizor

Ministar inostranih poslova poslao je oštru notu Ministarstvu turizma, trgovine i telekomonikacija, kao i ništa manje oštru pritužbu predsednici Vlade zbog izjave ministra Ljajića da su nagađanja o ambasadorskom mestu koje ga nakon izbora čeka gnusna laž. U Ministarstvu inostranih dela smatraju da je ministar turizma time uvredio ne samo sve naše ambasadore, aktivne, bivše i buduće, mrtve i žive, nego je naneo ozbiljnu štetu našoj spoljnoj politici, jer je ponizio i sve strane ambasadore. Gnevni Ljajić je ispričao da se o njemu laže odvajkada, ne baš od iskona, nego otkad je ministar, a što je bezmalo isto, ali glasina da će biti ambasador najgnusnija je među svim dosadašnjim izmišljotinama! Majka svih laži, takoreći. Pokojnog Hičkoka koji je umeo da se na trenutak pojavi u nekom svom filmu – ako je gužva na peronu, uđe u voz i Hičkok, unoseći kontrabas – novinar je pecnuo: “Da nemate vi skrivenu želju da budete glumac?!”, na šta mu je Hičkok, večito neosmehnut, kazao: “Ne bih nikad tako nisko pao!”

Sad smo dobili mi još većeg Hičkoka, za koga bi odlazak u neku zemlju sa kojom imamo diplomatske odnose, bio uvreda i degradacija. Kao da se proneo glas: Rasim će biti first hangman kad u svečani opticaj, daće Bog, vratimo našu mezimicu, kraljicu svih kazni, smrtnu kaznu.

U pritužbi MIP-a upućenoj premijerki naglašava se šteta koju je g. Ljajić svojom neodmerenom reakcijom naneo i samom turizmu, čijim ga ocem svi smatramo: gnušajući se, javno, odlaska u inostranstvo, gde bi da dočekala vila, baštovan, šofer, kuvar, dve služavke, odvraća potencijalne strane turiste i od same pomisli na putovanje, koje bi oni sami imali da finansiraju!

Strane ambasade zasad se suzdržavaju, iz Beograda nije povučen nijedan ambasador, ali tuđin možda bolje nego mi razume da je g. Ljajić zavisnik, zavisnik od mesta u vladi, ko god vladu sastavljao i kakvim god putem zemlju vodio: nema jake vlade bez jakog Rasima, ali i Rasimu nema života izvan vlade, pa će budući mandatar, ako ga ne bude uvrstio među ministre, biti odgovoran za jedan ljudski život.  

Ustavni sud se kolektivno zaputio stazom bez povratka, a to je Staza Dolovac Zagorke, odbio je da pitanje o vanrednom stanju stavi na svoj svečani dnevni red, makar i pod tačkom ‘razno’: petnaest veličanstvenih smatra zakeranje neprikladnim, neučtivim i neprihvatljivim.

Bio sam uveren da će Tužilaštvo za organizovani kriminal, kome stiže sitna knjiga gorka, a protivu Đuke Bakljonoše, poći Stazom Dolovac Zagorke i Alejom Ustavnog suda: iz smušenog, premda opširnog odgovora zamenice Tužioca razabrao sam da optuženi nije nigde prekoračio prirodnu meru, nije izazvao nikakvu opasnost, i, što je najdirljivije, nije iz tog svog možda i životnog dela izvukao nikakvu korist, niti joj je težio, drugim rečima, ako bi se i moglo naći zrnce nečeg kriminalnog u kjukluksklanovskoj paradi, to je bilo traljavo organizovano, i samim tim ne može se podvesti pod organizovani kriminal: da su palioci bili na svim zgradama, da su baklje buktale i na krovovima seoskih kuća, da je izgoreo makar jedan stog sena, ili neki krov od trske, možda bi moglo biti elemenata da se popularni Đuka nađe kod sudije za prekršaje… Tužilaštvo za organizovani kriminal samo što nije odlikovalo Đukajla zbog njegovog briljantnog odgovora siledžijama koje su obijale kalaj sa vlastitih šerpi.

Zloglasni REM nije imao srca da išta spočitne vlasniku Pinka, koga su zavidljivci klevetali da je nadrilekar, pitajte isceljene, pitajte spasene šta misle o tome, nije li Isus isto bio samouk?

Predsednik Republike koji je iznova pridobio penzionere poklonivši im velikodušno po četiri hiljade dinara, deli uveliko bakšiš svim punoletnim podanicima, drži se kao svat koji svakog muzičara ponaosob kiti sa sto evra, iako je orkestar bio srećan već i kad se prva stotka obrela na mehu harmonike; sa svojim pristalicama sastaje se na način nepoznat u srpskoj istoriji: okružen blještavim ekranima, izložen zračenju ustostručene idokopokloničke ljubavi izgleda kao Tesla u Faradejevom kavezu. Vođa sve munje tj. osmehe istovremeno gleda svevidećim okom, žive slike pak gutaju svaku njegovu reč svečujućim ušima i složno kao jedna sveplješću kad god solista nadmaši nenadmašnog sebe, pa nije li bolje imati vladara ushićeno radosnog, čije srce vide puno mudrosti i znanja, i čija se čaša prepunja, nego biti pod knutom nekoga ko je kivan, ozlojeđen i ko nam svaki čas daje naopačke savete: “Sporije! Gore! Slabije!”

Kraj sve idile sa umreženim i pobožnim članovima partije, gde iz svakog lica blista ropska pokornost i ozarenost kakve među nečlanovima Partije nikada nema i ne može je biti, predsednik se setio nas koji nećemo biti nikad na njegovim televizorima, i obratio sam načinom prošlovekovnim, poslao je pismo svakom penzioneru, ja svoje još nisam otvorio, već i pogled na tu poslanicu ispunjava me radošću i već se osećam spasenim i blaženim.