Nova klasa #Retrovizor

Plači, verbalni deliktu: ti si stajao na večitom raspolaganju državi da uzapti koga joj drago; ako se građanin na koga Partija ima pik nije istinski ogrešio o pozitivno pravo (kakav izraz!), čekao ga je verbalni delikt, pružao je raskošne mogućnosti da se nesimpatizer režima baci u tamnicu, imamo te, verbalni deliktu, i sada, ali si doživeo umalo ne rekoh zelenu tranziciju, na svojoj koži osetila te je Tamara Skrozza, samo joj nije sudio sud, nego je prepuštena na nemilost tabloidima i razularenim, bestidnim i obesnim vazalima, koji su iz jednostavne i jasne istine (ne bismo imali ovo što imamo da je nakon Miloševićevog pada bilo lustracije) jednoglasno zaključili – Tamara nas – sve? ili samo duševno poremećene? – podstrekava da ubijemo lično predsednika Republike, bolje ikad nekog nikad, Rišelje se razmetao kako su mu dve rečenice nečijeg govora dovoljne da autora opravdano obesi, plači i ti, pokojni moćniče, jer si se po vlastitom priznanju bavio verbalnim deliktom, mi sada u Srbiji imamo nešto mnogo delotvornije, sveobuhvatnije, proizvoljnije od bilo čega u komunizmu ili u kraljevini Luja XIII, naša država, neobuzdana Ustavom, ravnodušna prema međunarodnom pravu, kao i međunarodna zajednica prema njoj, može, u podne u ponoć, na kojeg joj se prohte građanina uperiti svoj odvratni kažiprst: ti podrivaš ustavni poredak, ideš istog trena u pritvor, zatvor, kako ti se posle posreći.

Rečenica „nećete kopati“ atak je na ustavni poredak, a nasrtaj na tu svetinju tj. na poredak – koji barem dvanaest leta Gospodnjih ne postoji, najvećma zahvaljujući vladaru – može nasrtaču doneti od tri do petnaest godina robije. Saslušavan i privođen možeš biti i ako nisi bio na protestu protiv državine opsednutosti litijumom; ako se nekome od neprebrojivih trubenika Partije, policije, tajne i ove vidljive, samo učini da nisi za Vučića, dobijaš nalepnicu rušitelja ustavnog poretka, u čemu priznajem ima neke mračne i zlosluteće doslednosti: ako ti nije po volji čovek koji je prisvojio državu, znači da si protiv države, jer su država i njen vlasnik dve strane istog novčića!

Nekolicini sudija će u karakteristiku ući „ističe se“, one koji neće da pevaju „Rio Tinto, mi ti se kunemo, mi ti se kunemo“ policija odvodi na glupačka ispitivanja i drži ih u pritvoru, nesposobna je da sroči išta suvislo protiv privedenika te se prostodušno oslanja na mudroglave sudije kojima je, gle, odmah jasno da se radi ili o rušenju ustavnog poretka, ili o podstrekavanju lakovernika i slaboumnika da oni nasilno sruše poredak koji smo sa mukom i trudom na jedvite jade uspostavili. Sudija dolazi kući, dajmo mu kodno ime Goran, mada će se, kao kod Gogolja, naći neki sudija Goran koji će me pretećim tonom pitati „to vi na mene ciljate!?“, bračna družica čeka ga na kapiji koja se sama otvara dok se vrata od garaže predusretljivo podižu pozdravljajući onoga ko ih je kupio i dao da se montiraju: „Dragi, videla sam na televiziji koliko si danas dobra učinio, uvek su ti pravda i pravo bili preči od svega, ali sad si prevazišao sebe, znam da si umoran, i da možda nećeš moći dugo da zaspiš, ali će zahvaljujući tebi u svim poštenim kućama ljudi odahnuti i spokojno zaspati, jer si sprečio najgore, meteža i krvoprolića neće biti zahvaljujući časnim, hrabrim i nadasve savesnim sudijama, govorim u množini, ali mislim da ti niko nije ravan u ovih deset dana koji su potresli predsednika, stiglo ti je mnogo SMS poruka, ali i telegrama i pisama podrške, od naših prijatelja, ali i od običnih, priprostih ljudi, i oni, ma koliko iskreno rečeno nišči bili, vide u tebi svetionik i jamstvo da će ustavni poredak opstati, deca se ponose tobom, u školi se raščulo da si im ti otac, direktor pita da li bi našao vremena da budeš u školskom odboru, makar kao počasni član, zvao je sveštenik, „da mi je više takvih parohijana“, kaže, „gde bi nam kraj bio“, Vučićević je zvao, voleo bi da objavi feljton o tebi, kaže „ko spase jednu novinarku, spasao je celo novinarstvo“, divan čovek, eh, da nam je više novinara poput njega, pa ti ćeš mi zaspati pre večere, čista dušo…“

Zaista, ako je Ustavni sud na bespogovornoj i radosnoj usluzi Gospodaru, kako bi sudija za prekršaje mogao da kaže: „Gospodo hrišćanska, jesam ja teški ladolež u krasnoj državinoj saksiji, živeo sam kao bubreg u loju – ja malo iz flore, malo iz faune, imali smo i retoriku na fakultetu – ali sam se (kao kad je čovek zaljubljen i ljubav mu je uzvraćena, ali ga nešto malo malo pa preseče – da bi ta divota zbog nečega mogla naprečac prestati, nestati) stalno pribojavao da će moji dobročinitelji i poslodavci imati od mene neku porudžbinu, neko takoreći potraživanje, i, došao je zaista trenutak da ja učinim nešto što njima treba, pošteno je to od njih, i opravdano, ali da šaljem u zatvor mlade ljude koji govore ono što misle – no pasaran, pa makar bio prekomandovan u pisarnicu, ili da budem pripravnik kod nekog notara, ma radije bih završio i tečaj za izvršitelja, nego da šaljem nevine mladiće u zatvor, kod ovoliko kriminalaca kojima obiluje naše društvo!“

Ako se ovo nastavi – a treba na kraju svake presude, tamo gde je nekad stajalo SF-SN, da piše „nastaviće se“ – biće sve više saslušavanih i privođenih nasrtača, podrivateljima ustavnog poretka biće pretresani stanovi, biće im odnošeni kompjuteri i mobilni telefoni, biće zastrašivani zajedno sa onima koji ne bi da se zemlja, vazduh i voda zagade, svi oni činiće progonjenu klasu (sredstva za proizvodnju nisu više potrebna, ni u stvarnosti, ni u sociologiji).

Imaćemo, već imamo, Bog joj dao zdravlja i svakojeg berićeta, klasu progonilaca: policija, tajna, netajna, komunalna, takozvani specijalci, sajevci, kobre, navijači, vojska, sudije, novonedićevci, tužioci, i napokon, ili najpre, članovi Partije, đukinci, krlovci, marićoidi, bakareclije, podli i nepostidivi erteesovci, sve brojniji i sve osioniji riotintovci, pozdravljam ovom prilikom dekanku Rudarskog fakulteta, koja očito biće junakinja moje proze, a koja se autovala nedavno, barem moje neznatnosti što se tiče…

Očito je, i iz ovog mog nabrajanja, da je progonilaca neuporedivo više nego progonjenika, što će reći da u Srbiji čvrstom doduše rukom vlada ve-ći-na, što je odličje i zastava demokratije.