Novi list
Bord, savetnici i brojne pristaše „Retrovizora II“ jednoglasni su da prilog odsad ima biti redovan i kraći nego dosad, jer je mnogi časni posetilac interneta obeshrabren brojem karaktera i mnoštvom beskarakternih junaka koji se nakupe za deset dana šutnje. Zaista, sve što se desilo od prethodne epizode ne staje ni u kola ni u sanke, Zakon o pušenju našao se siromah u senci događaja od kojih mnogi nisu uopšte u skladu sa zakononom, a neki bogme ni sa ćudoređem.
https://youtube.com/watch?v=-rlze55_DFM%3Frel%3D0
Bratstvo manastira, u Braće Jugovića li beše, pribeglo je svom omiljenom žanru, saopštenju, i jezikom nimalo bogougodnim nagrdilo advokata Srđu Popovića. Ne zna se je li anatema plod kolektivnog uma, saborne slovesnosti, ili je delo ubogog brata, dijaka grešnog, koji beše nameran obradovati starešinu Vojislava: advokat je u ime Đinđićeve majke i sestre zvanično zatražio da se sudski ispita je li pobuna crvenih beretki (o kojoj je starešina Vojislav, tada još na svetovnoj funkciji predsednika Republike, imao samo reči hvale i hrišćanskog razumevanja) bila uvod u atentat. Iz mistične paramanastirske skupine koja samo povremeno jaukne „ne prodajite Sveti Telekom“ izdvaja se jedino poletni Bakarec koji je inokosno – lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom – krstario Beogradom desetog oktobra; sada se jedini u Srpskoj naravno političkoj misli, duhovnom središtu sviju kojima je moralnost na srcu, obračunao sa posrnulim histerikom Popovićem (kako potonjeg DSS opisuje u svojoj slavnoj Poslanici svim dobrim Sorabima).
Morao bih ponovo da pogledam „Nosferatua“, još sam dužu pauzu napravio sa „Balom vampira“ R. Polanskog, ali kao da je u oba filma bio po jedan lik koji je posredovao između svetova tj. između junaka aktivnih noću i stanovništva koje preferira svetlost Sunca, jedan od te dvojice mislim da je bio i drvodelja, a zadatak mu je bio i da šefa kad se ovaj s prvim petlovima vrati na zasluženi počinak fino ušuška pokrovom i poklopcem. Ne upoređujem naravno vrhušku nekoć vladajuće stranke ni sa kakvim vukodlacima, daleko bilo, niti g. Bakareca sa personom prolazećom kao u osmozi kroz polupropusnu membranu, te moji junaci nemaju potrebe da me tuže, ali kao da je osim Bakareca svekoliko koštunićanstvo uprkos miholjskom letu uveliko palo u zimski san. Preplaćeni i po mojoj proceni već prebogati Bajatović dao je priličnu svotu novca sirotinji i Kraljevčanima, doklen je sirotinja iz krajeva nezahvaćenih zemljotresom i neobuhvaćenih NIS-om ostala prilično sebična i tvrda srca, što će reći da su nam potrebni bogati političari i basnoslovno plaćeni direktori te predsednici upravnih odbora – tek kad je zbilja bogat čovek može postati darežljiv. To zna i Slavica Đukić Dejanović, poslednji biser u galeriji likova nastalih o našem trošku a na osnovu ubogih crnobelih fotografija; bivša savetnica „Galenike“ narodne deputate i Srbiju vidi kao dva lica istog novčića: „Želimo da Srbija ide napred i da poslanici žive malo drugačije“, otelo joj se pravo iz njenog espeesovskog srdašca, jer, zamislite, naši poslanici zarađuju upola manje nego njihove kolege iz okruženja, oskudevaju toliko da će možda baš tih dvesto pedeset stradalnika biti poprište narednog Bajatovićevog dobročinstva.
Da, Milorad Dodik nije više premijer nego je predsednik. Slobodan Milošević je imao ludu sreću, mada ne poričem ni njegove lične zasluge, da se država koju je vodio raspadne pa je fino postao predsednik nove, a nije nikad pao tako nisko da bude premijer. Uglavnom se na ceremoniji Dodikovog ustoličenja ukazao i naš predsednik koji priznaje BiH i želi joj sve najbolje, ali priznaje i Mileta, kome takođe, možda i više nego dejtonskoj tvorevini, želi svaki berićet i dugovečnost: i Milorad i BH, i Kosovo i Evropa!
