Novo Carstvo #Retrovizor

Šta je gore, ako građani ne čitaju ono što pozni ja pišem, ili ako čitaju i ne daju na pročitano ni pet para? Preleteo sam hvalospev koji je građaninu Đoković Novaku u jednom dahu napisao građanin-profesor Janković Vladeta, a koji je “Vreme” proudly objavilo kao izuzetan dar; bivši ambasador se blagoupitao nije li Đoković možda jedina dobra stvar koja se Srbiji dogodila u ovom neponesenom, a uveliko upuštenom stoleću – a ja, a ja, mora da se lecnuo Koštunica, a štrecnuo sam se i ja: građanin-profesor ne prati moj rad. Pa na šta bi ličio ovaj moj još uvek opstanak kad bi zavisio od toga koliko je turnira osvojio moj sunarodnik, zavisnik od pobeđivanja i od rekorda!?  

Ali mi još teže pada kad hvalilac govori koliko je njegov idol povrh svega hrabar, osetljiv i požrtvovan, koliko se kao kakav zadocneli socijalista bori za prava i za bolji život ostalih tenisera…  Pre nekoliko sedmica sam baš to naučno obradio: građanin-obrtnik Đoković ne može da iskorači iz svog esnafa, i nema čulo za svoje sunarodnike koji ne igraju tenis, a koji su zahvaljujući nakaradnoj, bezdušnoj, nezasitoj i rasipničkoj državi sve siromašniji i svakog dana na nov način poniženi!

Posetivši vlasnika prestonice Vesića i prihvativši ubrzo nakon toga da ga primi stvorenje zvano Vulin, građanin Đoković odlazi na periferiju moje pažnje, ali kad sam već pomenuo biće zvano Vulin, ne znam je li preskočilo svih mojih brat bratu pedeset tekstova (u poslednjih trideset godina) gde objašnjavam da ni Sloba, ni Tadić, ni Koštunica, ni Toma, ni Vučić nisu predsednici Srba, nego da su ubogi predsednici Republike Srbije, koja ime doista nosi po većinskom narodu, ali u kojoj živi mnogo građana koji nisu Srbi, ili da navedem (po sećanju varljivom) Švejka, koji posle pijane tuče sa Mađarima treba da povlađuje svom kivnom drugu, češkom nacionalisti, koji o Mađarima sipa najstrašnije kletve, omalovažavanje i prezir, a Švejk to zapravo ne oseća, pa samo u pola glasa kaže: “Poneki vala i Mađar ništa pod milim bogom ne može što je Mađar…” Poneki vala i građanin Srbije ništa pod milim bogom ne može što nije Srbin, ali poneki vala i Srbin, nastanjen u drugoj državi, ništa pod milim bogom ne može što ta država ima predsednika koji nije Srbin!

E, to bi Vulin sada hteo naprasno i zasvagda da ispravi. Pošto nije bio dovoljno ismejan kad je počeo da propoveda o Srpskom svetu, umislio je da tako nešto postoji pod kapom nebeskom, Kolumbu je bila potrebna flota da otkrije Ameriku, Vulinu je bio dovoljan njegov vlastiti um da otkrije (ili stvori?!) Srpski svet, i sad se, ako ne baš kao Tvorac, ono barem kao otkrivalac i kumašin tog carstvija osetio obaveznim da mu nađe vladara! Da to bude njegov imenjak, i njegov dobrotvor, te da se ovo imenovanje i krunisanje dogodi što je pre moguće! Ako božanstvo u Srbiji mora da pobedi još koji put na izborima, u Srpskom svetu vala ne mora da se podvrgava toj zapravo nedostojnoj i potcenjivačkoj proceduri: Vulin Vučića pred licem Srpskog sveta, i pred naličjem zvanim međunarodna zajednica, moli, preklinje, pa umnogome mu i zapoveda, jer je Glasnik Srpske Istine, da se Odabrani što pre primi titule, i da što pre prione na svepredsedničku i svesprsku svedužnost, ma koliko ova prosečnom homo sapiensu bila nezamisliva, neostvariva i nadasve nepotrebna!

Svima koji sanjare ili planiraju da odu iz Srbije ministar policije oduzima nadu da ima života izvan domašaja despota i njegove despotske mašinerije. Trebalo bi da na aerodromima i na graničnim prelazima budu okačeni što veći bilbordi: “Ostavite svaku nadu vi koji odlazite: gde god da se odselite i dalje ćete biti podanici istog vladara, bićete, kud god bili, i dalje vlasništvo Onoga u čijem carstvu Sunce nikad ne zalazi!”

Vulinova zamisao, koja ne poznaje i ne priznaje koprenu između živih i mrtvih, rastužiće seni Josifa Visarionoviča: “Ovo mi nikad nije palo na pamet. Ja jesam neke, šta neke, mnoge građane slao u progonstvo, u logore, ali su robijali i umirali u SSSR-u. Oni koji su uspeli da umaknu u gnusno inostranstvo nisu više bili moji podanici, ni štićenici, ja sam se njih odricao, oni su se mene odrekli, i nikome od mojih maršala, generala, ministara, komesara nije nikakav Sovjetski svet pao na um, a voleo bih da vidim koji bi merzavec još smeo meni da kaže, i to na Kongresu Partije: ‘Prihvati se smesta da ti budeš na čelu svih onih koji su iz SSSR-a prebegli u nesvet!’”

Ali, čovečanstvo, eto, napreduje, Srbija naravno i u tome prednjači. Na početku beše Reč, neka budu i dve Reči, Srpski Svet; mic po mic, možda i brže nego što se nadamo, Srpski svet obznaniće da se mora on i teritorijalno povezati, ma koliko to u prvi mah izgledalo suludo u svojoj apsolutnoj neizvodljivosti.

Srpski Kralj Sunce samo se nasmešio na počast koja ga je iz ustiju njegovog ličnog Fušea snašla, ali koja ga je mislim ipak obradovala, kao naknadno pronađena imovina, koje ipak  treba da se zvanično prihvati, a šta će dalje sa njom, sam Bog Srpski znade.