O prikladnosti #Retrovizor
Voleo bih da ostanem upamćen po predlogu da svi kandidati za predsednika Republike budu podvrgnuti testu prikladnosti, svidelo mi se što sudije moraju dokazati da su dostojne, zaista, nekad se tražila društveno-politička i moralna podobnost, ali je to zvučalo baš činovnički i komesarski, dok dostojnost nosi u sebi nešto svečano i starodrevno, pa i crkveno, dostojno i pravedno jest, e, ja bih da od sada svaki novi predsednik bude prikladan. Jer postojećem predsedniku bez imalo kolebanja upisujem ocenu: neprikladan.
Ako bi moj termin ušao u Ustav i u izborni zakon, ja bih sa svoje strane smislio pitanja na koja bi kandidati imali da tačno i tečno odgovore, i situacije, gde bi morali ispoljiti svoju narav, svoje osećanje mere i količinu samoljubivosti. Ne bi testiranje iziskivalo posebne laboratorijske uslove ili detektore, bile bi to jednostavne svakodnevno situacije, neka kandidat pomazi tuđeg psa, neka odigra jedan na jedan basket sa sedmogodišnjakom, neka razgovara sa seljakom koji je vršnjak njegovog oca, neka iskreno zapiše sve svoje osobine koje smatra izuzetnim, i neka prizna ako možda ima neku manu, neka prepriča slučaj u kojem je ispao duhovit više nego obično…
Što god predsednik koga su mi drugi izabrali radi, meni se čini neprikladnim: kuče koje je dragovoljno rešio da pomiluje zgnječio je preko vratnih pršljenova, kao da bi ovo moglo okrenuti glavu unazad i ujesti ga, delovao je kao početnik koji hvata svoju prvu otrovnicu, psetance lišeno kiseonika i suočeno sa dotad nepoznatim dodirom jedva je čekalo da se nežnost završi; ako se nadigravaš pod košem sa nekim ko tek treba da odraste, ko u tom sportu slovi za nadarenog, ali od koga si viši metar i dvadeset, nemoj mu udariti rampu, pruži mu otpor toliki da on, uz krajnji svoj napor i uprkos tremi, može osetiti da je neko i nešto u tom sportu, dalje, osoba koja bi na testu rekla ‘ti’ nepoznatom seljaku ispala bi tog momenta iz najšireg kruga predsedničkih kandidata, baš kao i neko ko bi maloletnika pred kamerama nagovarao da pije rakiju.
Naredne rubrike otkrile bi koliko je kandidat sebeljubiv, koliko je hvalisav, da li se diči svojim rekordima, postignutim u nekontrolisanim uslovima, da li je opsednut najboljošću (ekstremna kompetitivnost), izmerena bi bila i kandidatova sklonost samosažaljevanju, koliko brzo i naglo prelazi iz hvalisanja u proizvoljna nagađanja ko mu sve želi zlo i ko mu štaviše uveliko radi o glavi; koliko naglo i napadno iz tronutosti zbog vlastitih pregnuća, umora i neispavanosti, prelazi u herojski i vojnički mod, koliki mu je koeficijent dečačke opčinjenosti vojnom silom, koliko vulina u jedinici vremena prostruji kroz njegov krvotok, koliko ga uzbuđuju vojne parade…
U svakom se čoveku smenjuju različita, pa i protivurečna stanja, i stavovi, ali neko ko bi se na testu pokazao kao rapidni cikler – eto, već sam stručniji nego kad sam počeo ovo da pišem – dobio bi doživotnu odbijenicu za posao šefa države. Posebno bi bilo proučeno koliko je kandidat umiljat i ponizan prema onima koje opravdano smatra jačim (Putin, Merkel, Tramp), i koliko je osoran prema drobnjacima i grčićima, neka ta nasumce odabrana prezimena budu kodno ime podređenih koji se tope od osećanja bliskosti sa onim ko ih javno potcenjuje.
Ima kod Gogolja kako će Anglosaksonac ili Nemac gledati da se ophodi podjednako i prema bogatima i prema siromašnima, i prema moćnima i onima koji to nisu, neće to biti sasvim iskreno, drugo, biće i tu ipak neke razlike, ali neće biti kao kod Rusa: Rus na jedan način razgovara sa spahijom koji ima dvadeset mužika, drukčije sa onim koji ima pedeset, još drugačije sa onim koji ima stotinu: teraj ako hoćeš i do miliona, kaže Nikolaj Vasiljevič, za svakog će se naći poseban način obraćanja!
E, taj, zovimo ga Nikolajev test, bio bi presudan da se ustanovi je li predsednički kandidat prikladan ili nije: ako bi test razotkrio da će kandidat biti prekomerno zadivljen snagom moćnijih, i ako će pred njima ispoljavati tugaljivu snebivljivosti i prekomernu uslužnost, ako će pamtiti i gordo prepričavati koliko se puta rukovao sa Trampom, i to na jednom te istom prijemu, ako će biti ushićen i trajno oduševljen hemijskom olovkom koju mu ovaj poklanja, a istovremeno će biti ohol kad se vrati u domaju, i već sutradan će biti podrugljiv, razmetljiv i osoran prema onima koji su njemu potčinjeni, kandidat će biti odbijen, neće moći da konkuriše za posao o kome sanja, jer šef države mora imati postojano osećanje mere, i mora imati stil.
Preveliki dramski raspon i prebrzo prelaženje iz jednog lika u posve suprotan, dragocen ako završavate pozorišnu akademiju, nije plus nekome ko bi da bude vladar, pogotovo ako se iz jedne krajnosti u drugu premešta sa nepodnošljivom lakoćom.
“Volite li da gazite Ustav?” bio bio poseban set pitanja; ako se ne varam jedino su Milošević i Nikolić poštovali član 115. koji predsedniku Republike ne dozvoljava nikakvu drugu funkciju ni delatnost. Koštunica, Tadić i Vučić su to drsko prenebregli, što će reći da predsednik danonoćno i godinama istrajno krši Ustav.
Ako ovaj moj zamysel uhvati korena, biću obavezan, a i rad sam, kail sam, da test usavršim, da ga obogatim tricky pitanjima koja će razotkrivati kandidatovu sklonost ka logičkim greškama i ka ogrešenjima o etiku.
Kompletirani test dostavio bih RIK-u, RTS-u, Tanjugu, Služb. glasniku i naravno UNS-u.
