Od Pantokratora do Plagijatora #Retrovizor

Ura! Božanstvo će nam dozvoliti da učestvujemo u izbornoj svečanosti koju nam je obznanilo preko svog zlog čarobnjaka, svrha ovog obreda je da se svemoć Božanstva obnovi i ojača, a mi birači tu smo da u igrokazu, koji trajaće ceo dan, pokažemo da je jedne obične decembarske nedelje tobože moglo doći do prevrata, ali, avaj, sile dobra još jednom treba stanu na stranu vrhovnog bića, one su stalno u Njemu, biračko pak telo biće raspolućeno na vernike i nevernike, potonji će još jednom obesiti nos i pre nego što Sveti RIK bude obelodanio pravedni i neumitni ishod, a pokorna, ponizna pastva i ugledni vazali piće šampanjac u osveštanim odajama Partije, Bog je poživeo i blagoslovio!

Božanstvo bi, u slučaju da izgubi božanska svojstva i skiptar, moglo biti osuđeno na blizu sedamsto godina zatvora samo zbog davanja mita, nijesam ekstremno dobar pravnik, ali potplaćivanje onih koji bi trebalo tek da glasaju o nastavku svevlašća Božanstva i njegove Crkve, je itekako krivično delo. Koje je, da bi stvar po optuženo biće bila crnja, ponovljeno u više navrata. To što je potplaćivanje bilo javno, i štaviše razmetljivo pokazivano, nije olakšavajuća okolnost: ponuditi penzionerima dvadeset hiljada uoči izbor. svetkovine je drsko prkošenje moralu i zakonu, mito je propraćeno i pismom počinioca gde primaoce protivzakonite svote savetuje da se uzmu u pamet kad se budu vinuli svak do svog biračkog mesta. Počinilac podmićuje, kako kad, stalež po stalež, ili potplaćuje grupe, na primer sportiste, ali i umetnike ako su ovi javno ispoljili pobožnost, Božanstvo bi moralo biti osuđeno i kad bi toliki novac davalo iz svog božanskog džepa, a kazna bi morala biti znatno okrutnija, jer za svoje lične svrhe troši novac ovih koje podmićuje.

Božanstvo se oslanja ne samo na korupciju: kao demijurg poznaje svoje delo do tančina, tako da nekima plaća, drugima obećava, trećima preti, a četvrte, koji su odanost višem biću višekratno dokazali, četvrte štiti ma kakav pokolj ili brljotinu nižeg reda da su počinili.

Povodom krvoprolića u Banjskoj, čijeg je samoprijavljenog kolovođu opisalo kao neknjiževnika, kao neakademika, i kao stvorenje poniklo na ulici (što su sve nekažnjiva, neprotivzakonita svojstva), Božanstvo je izgleda nehotice, ili iz božanske nehajnosti, bezmalo ponovilo reči koje je Žozef Fuše izgovorio Napoleonu, kad je potonji naložio da se sa sveta ukloni neki vojvoda, zaboravio sam žrtvino ime: “Vaše Veličanstvo, ovo je gore od zločina. Ovo je greška.” E, naš Bog nam je rekao da je to što se zbilo u Banjskog taktička greška, ali ne možemo Božanstvu spočitnuti da je plagiralo besmrtnog francuskog ministra policije, jer Božanstvo ne pominje i očito ne vidi nikakav zločin, pa čak ni prekršaj dostojan sudije za prekršaje.

Božanstvo je za overu svoje svemoći i nesmenjivosti preuzelo slogan ubijenog premijera Đinđića, “Srbija ne sme da stane”, običnog smrtnika bila bi sramota da potkrada onog čije je ime na uličnim tablama prekrivao generalijama ratnog zločinca, ali Božanstvo ne podleže merilima važećim za smrtnike, u svetu gde je sve njegovo, Božanstvovo, i poklič nekoga ko je streljan pre dvadeset godina pripada Božanstvu, i nije čudo što se ni Autorska agencija, ni Zavod za zaštitu intelektualne svojine nisu oglasili; i ovaj prozirni i bestidni marifetluk Božanstva proći će nekažnjen, štaviše doneće mu dodatne poene kod pastve opijene sveprisustvom i svemoći Božanstva.

Kad sam čuo da je spomenik Tomi Zdravkoviću otkrio Rasim Ljajić, pomislio sam da Božanstvo na izbornu svetkovinu zove i ovog preuslužnog potrčka, da bi mu i glasići ljajićevaca možda mogli ići u prilog, ali Božanstvu više ni svima verni Rasim nije dovoljan, nagovestilo je da ćemo nakon nekoliko teških i ispraznih godina, kad nismo viđali Nikolić Tomislava, videti i ovog pretka, ne svetkovini će se ukazati dedinjski neradnik i blagokorisnik epskih privilegija, možda će nam gospodin Ristovski, ili gospodin Rebrača, pročitati delić iz naprednjačkog Sv. pisma: Vojislav rodi Tomislava, Tomislav rodi Aleksandra, Aleksandru bijaše pisano da živi devet stoleća kako bi u tom za povest neznatnom razdoblju sačuvao te da bi do visina i divota nedostižnih ljudskom umu i oku unapredio Carstvije Svoje.