Odanici i podanici #Retrovizor

Želja mi je da objavim, ma i kao samizdat, knjigu o mojim predlozima koje niko iz državne veleuprave nije čestito ni pročitao, među propalijim mojim idejama je i ona da se broj članova parlamenta smanji, da se svede na meru naše sve manje i sve siromašnije države, predlagao sam, takođe, i da se tih dvadeset petoro članova (dovoljno je to) izabere žrebom, solidno sam potkrepio tezu da nam slučaj ne može podariti građane koji bi bili gori od poslanika poteklih iz naših voljenih partija, miljenici žreba bi jedva čekali da se njihovo dežuranje nad javnim interesom završi: nakon isteka mandata vraćali bi se svi tamo gde su pre izvlačenja iz bubnja radili, kao poslanici radili bi za istu platu koliku su dotad već primali, jedino bi odlazili u Skupštinu umesto u kancelariju, vulkanizersku radnju, crkvu, ili u GSP-u; na posao bi kao i pre nego što su postali članovi parlamenta odlazili svak o svom trošku, slavna skupštinska menza bila bi zatvorena etc.

Bivstovanje u Skupštini bilo bi obaveza nalik na vojnu vežbu, mandat bi bio skraćen, recimo na dve godine, kako bi što veći broj građana dopao ovog malo dužeg eto dežurstva, društvenog takoreći požarstva.

Ali ne, umesto da se narodna skupština obezljudi do željene (moje) mere, dobijamo vladu od dvadeset sedam veličanstvenih, za ministre moramo imati dvadeset sedam šofera, dvadeset sedam besplatnih i sigurnih parking mesta, dvadeset sedam sekretarica/sekretara, neznano koliki broj savetnika, desetine i desetine mobilnih telefona, čije korišćenje biće za ministre besplatno kao i benzin, i sve drugo.

Mesto u vladi je nagrada za istrajnu i dokazanu privrženost Gospodaru, nedosegnuto ministarsko zvanje prećutna je kazna za one koji nisu ušli ni u ovako širok izbor, vlada je i svetionik u koji će do novih izbora biti uperene oči drugih pripadnika kulta, mesto u vladi za njih je beskrajni plavi krug, i, u njemu, zvezda.

Biti ministar lakše je nego biti bilo šta drugo, u opisu radnog mesta je jedino bespogovorna i radosna poslušnost, dobro, i oda Gospodaru kad god se ministar oglašava pred kamerama, bilo to u agrarno prenaseljenoj skupštini, ili na otvaranju nekog nepotrebnog, preskupog gradilišta, rođenog u Gospodarovom odveć kreativnom umu, na čelu ove zapravo izlišne ustanove ostala je unikatna, unikalna, neusporediva persona koja je svom partijskom drugu upamćenom po vazduplohovu uputila kriptopozdrav, rekla je da bi sistem morao kolaboritati, umesto kolabirati; član Partije je skovao novu reč, premijerka je upotrebila reč koju nije htela, ali jezik je čudo: uči nas da bi sistem, baš kao i pojedinci, obuhvaćeni njime, najviše želeo, i najbolje bi mu bilo, da kolaborira, zna se sa kim.

Marksovom podelom na vladajuću i eksploatisanu klasu i danas sam zadovoljan, ali sam za slučaj Srbije kail da ponudim novu društvenu stratifikaciju: ako i nemamo podelu vlasti, onu otrcanu, na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, imamo podelu znatno važniju, takođe trojnu, troslojnu, i ma koliko slojevi bili međusobno nesrazmerni, veze među njima neraskidive su.

Društvo se deli na:
1. Gospodara,
2. odanike i
3. podanike.

Klasa br. 2 umnogome je opisana u prethodnom pasusu, njenim pripadnicima svojstvena je neizmerna i nesumnjiva, moglo bi se reći i ropska odanost klasi br. 1 (u kojoj samuje jedno jedino stvorenje, ali koje je Gospodar svega vidljivog i nevidljivog); dobro, brišem ono “ropska”, jer su pravi robovi umeli da se podignu protiv svojih vlasnika i tlačitelja), klasa br 2 je u stalnoj očaranosti klasom 1, i gotova je da učini ne samo sve što klasa 1 bude zahtevala, nego i ono sto bi klasu 1 moglo prijatno iznenaditi i ulepšati joj kak se veli dan.

Odanike odlikuje čarobna moć zaboravljanja, nakon nekoliko dana boravka u klasi 2 zaboravlja se prethodni život, nestaju u opojnoj, prijatnoj magli dani i lica, komšija, kolega sa posla, čak i rođaka, ako nisu baš prvo koleno, tamo gde su bila silna jutra kad se biciklom odlazilo u fabriku, ili traktorom na njivu (M. R.) ukazuje se sinemaskop platno sa filmovima i prizorima iz života Gospodara. Blagoslovena amnezija čini odanike ravnodušnim prema sve siromašnijim podanicima, duše odanika budući lakše od zagađenog vazduha u Srbij, uznose se stalno naviše, prema sjaju i moći Gospodara, pogled naniže ili pogled unazad izaziva kod odanika vrtoglavicu i nagon za povraćanjem, te se brže ili sporije svi odviknu od sećanja na bivše sebe, ili na nesrećnike koji će skončati kao pripadnici treće klase.

Sve što se o trećoj klasi može reći tugaljivo je, a svima koji su kak se veli uspeli u životu i dosadna je: dvoma prvoplasiranim staležima ovaj treći služi kao, ispostavlja se, za sada, nepresušni izvor svakovrsnog reketiranja (prerušenog u zakonite oblike zvane porez, takse, kazne etc.), u klasi 3 treba tražiti i poslednje primerke homo sapiensa koji stvaraju nešto opipljivo, poput pšenice, sira, kozmetičkih preparata, obuće i sl, jer čak i zajednica toliko napredna razvijena, kao što je naša, iziskuje nešto tako anahrnono i hardversko poput proizvodnje, da, trećeplasirani su i neumorna i neodustajna publika, koja kusa i takoreći radosno guta sve što joj pripadnici gornjih dveju klasa bestidno serviraju preko televizija sa nacionalnom svepokrivenošću.

Da li stvorenja koja knjižimo kao opoziju pripadaju odanicima ili podancima?

Rekao bih da su se svi do jednoga odlepili od kako se danas kaže predosadne klase podanika, i tavore, ali radosno i punonadežno, na rubu ili na dnu klase odanika, sa kojima su srodni po tome što bi povratak u donji svet (klasu 3) za njih bio poraz, prokletstvo i večna kazna, dok opstanak ili makar umereno uspenje u čarobnom svetu odanika i njihovom životu daje neophodni i nadasve zasluženi sjaj.

Naivnim i prostodušnim podanicima se ponekad pričini da ovaj donji sloj odanika ne deli pobožnu i apsolutnu potčinjenost Gospodaru, ali to je kako rekoh privid: shvatili su, neko brže, neko sporije, da je Gospodar stožer srpskog svemira, i jedino bi voleli da se njegovim prethodnim miljenicima malo zamene mesta, da budu oni malo u blagoslovenom i neizrečivom ozračju Gospodarovom; klasi podanika koja bi i za njih trebalo da glasa, radi tobožnjih promena državinog ustrojstva, ovaj za sada razmerno neuspešni sloj odanika nudi isto sto što nude i oveštali odanici: nećemo nikad dati Kosovo, dovešćemo vam kralja, koji vam je mnogo potrebniji nego čista pijaća voda, ili pregled kod lekara specijaliste! Ako mi budemo među dvadeset sedmoro ministara nakon narednih izbora – a možda će nas biti više, jer, gde su granice Gospodarovih mogućnosti? – i mi ćemo podanike prisiliti da podignu nacionalni stadion, bilo je gunđanja i u Egiptu, kad su tamošnji crnotravci i robovi zidali piramide, pa ipak su taj škrgut zuba i jauci onih koji su se strmoglavili sa skele utihnuli, a piramide stoje i dan-danas, gorde i večite kao što biće i naš stadion…

Odanici su i sportisti, svi do jednog, a tek sportski radnici (kakav izraz!), paraziti koje ni drugde ne može niko da iskoreni – svi oni gledaju u Gospodara kao u izvor blagostanja. Odanici su i članovi SANU, neki od njih u potaji zameraju Gospodaru što ne pokaže Albancima šta sve može srpska vojska, ali znaju da je to bogohuljenje, ako neko iz SANU i kaže nešto što ne priliči odanicima, njemu ne daju da postane emeritus (ja ću postati efemeritus, to ne zavisi ni od kakve komisije). Gospodar, opsednut veličinom, šampionstvom i rekordima, prenagrađuje osvajače medalja, preti da će orlovima (takođe odanicima) dati silne milione evra ako u Kataru osvetlaju naš fudbalski obraz, tome se za sada u okv. sv. mogućnosti odupirem izgleda samo ja, bezuspešno i bezizgledno, ostali podanici se sa Gospodarom opijaju srpskom slavom i raduju se svakom sportskom trijumfu, u ma kom sportu da do trijumfa dođe, to im je dodirna tačka sa božanstvom; držim da odanici koji nisu sportisti i koji ne mogu osvojiti medalju, sa izvesnom zavišću gledaju na šampione, koji za medalju dobiju odjednom trideset hiljada evra, a ne moraju Gospodaru da se umiljavaju svakog bogovetnog dana, samo dođu na prijem i smeškaju mu se – nemaju na njegovo neograničeno gospodarenje ni najmanju primedbu.

Može li se iz jedne klase preći u drugu?

U klasu 1 ne može kročiti niko dok je Gospodar živ i zdrav, ako, daleko bilo, počne jednog dana i da poboljeva, tek onda će biti neučtivo pretendovati na to visoko i jedinstveno mesto; da Gospodar svojevoljno postane odanik, isto je nezamislivo: kome bi dosadašnji i odsadašnji Gospodar bio odan?! Da se, umoran od svevlašća, dragovoljno pretvori u podanika nauka ne smatra mogućim: među podanicima je proveo samo detinjstvo, od rane mladosti je među odanicima, pa nije li nedavno sebe privremeno i lažno predstavio kao podanika i hteo da skokne do Jasenovca, ali su mu Hrvati rekli, no-no, ti nisi običan građanin!

Bilo je slučajeva da neko iz klase podanika na brzu ruku bude unapređen u odanika, glumac koji usklikne šta treba u pravom trenutku (svi drugi nešto mrsomude, ovaj čovek govori ne može biti jasnije, a ja kao glumac tu rečitost i dikciju cenim i klanjam joj se do zemljice čarne), čoveku pak koji nije slavan preostaje mukotrpan put, da se učlani u Partiju, da ide na presecanja vrpce, kriminalci prirodno daju sve od sebe da ne propadnu kao podanici (gde mora da se radi, špara i sl.), i oni su odanici, osim baksuznih pojedinaca koji samovoljom sudbine jednog lepog dana padnu, pa hule i na klasu br. 1, po čemu štrče u klasi dva, gde i nepali kriminalci i obični pripadnici kulta životare u međusobnoj trpeljivosti i u nehajanju za ma koga iz donjeg sveta.