Hrvatski general Praljak kojeg sam bio prepustio zaboravu bacio je u zasenak našeg Mladića; iako u Hagu nema smrtne kazne ovaj bivši poslenik teatra sam je sebe osudio na smrt i kaznu na licu mesta izvršio, uputivši u trećem licu jednine, kao da ga već nema, pripremljenu rečenicu da nije ratni zločinac i potegavši muški iz bočice u kojoj beše tekućina na bazi kukute.
O Hrvatskoj neću ni da govorim, ali kod nas je ovaj potez izazvao divljenje gde god se moja neznatnost ovih dana zadesila, vidim da je svima pomalo krivo što takva slava pripade neprijateljskom generalu, dok je naš ljubimac, još osuđeniji nego Praljak, napravio jedan takoreći kafanski izgred, dok mu je bila izricana presuda, te su ga uniformisani pripadnici Suda izveli kao što kelneri izvode pijanog i odveć razularenog gosta. Svoje poštovanje Praljku izrazili su, a nisu morali ništa ni da zucnu, i predsednik Republike Vučić, rekavši da to zacelo nije kukavički čin, dapače, i njegov nekadašnji mentor i vođa: dr Šešelj isto je pun poštovanja za samoubicu, te je general Praljak jednim potezom iz svog predratnog života, dakle teatarskim, teatralnim, umnogome popravio zločinački utisak koji je ostavio u rodnoj mu Hercegovini.
Nama koji nismo bili generalova meta, nego su mu to bili Muslimani, utoliko je lakše da razmišljamo samo o ponositosti i čvrstoj volji samoubice, jer ako je tu i tamo prekardašio kao vojskovođa, a tako je sebe voleo da naziva, prekardašio je sa našim tadašnjim neprijateljima, tako da sa naše strane – no hard feelings!
&
Da sam juče umro ne bih znao da mi sa Bosnom i Hercegovinom nemamo granice! To jest, imamo, ali neke valjda privremene, ili nepravilne, nepravedne, pa bismo u opštem preporodu Srbije i to da dovedemo do savršenstva, ministar Selaković veli da je to glavno pitanje između nas i Bosne, ali nije optimista da će se ovo goruće pitanje ubrzo rešiti na zajediničko zadovoljstvo; očito sam propustio dosta novijeg gradiva iz geografije i istorije; vidim da se u odveć srdačnim odnosima sa Dodikom i dalje vredno radi na stvaranju Kolike-Tolike Srbije, ako smo od Velike Srbije morali, barem zvanično, da dignemo ruke, sad sam video završnu scenu sastanka mog predsednika sa članovima Predsedništva BiH, koji su došli u posetu Beogradu, a kojim dobrom, pa, po moemu, da bi sva tri gosta, svak svojim rečima i stilom, obećali da će biti dobri i poslušni susedi, da neće priznati Kosovo, a da će prigrliti ono što su naši kartografi već smislili oko meni zapanjujuće nejasnih graničnih pitanja. Lično sam oduvek priznavao sve granične prelaze, i mislio sam da oko granice nema nikakve dvojbe niti muke, plaćao sam zeleni karton u svim istorijskim razdobljima kad je ovaj namet bio na snazi u susednoj državi, sad vidim da ćemo oko granica tek da se muški dohvatimo!
Nikola Selaković i Aleksandar Vučić / Foto: Fonet, Nenad Đorđević
Doduše, ja sam svojevremeno, kao ondašnji sredovečnik, bio i protiv učešća Srbije u Dejtonu, čuo sam hiljadu puta kako smo mi garanti toga sporazuma, a mi to nismo, mi smo ga potpisali, garanti su velike sile, UN, i šta ti ja znam, ali ako nismo učestvovali u ratu, što nam je poručivano svakog bogovetnog dana, nije trebalo da učestvujemo ni u mirovnom sporazumu! Da, ali mi tamo imamo našu braću, i Hrvati bi, kao učesnici i odbrambenog i osvajačkog rata, tamo prigrabili boga oca, a Republika Srpska, koja jednog lepog dana treba da se pripoji matici, bila bi ostrvce u okruženo tuđinskim i do juče neprijateljskim narodima! Ispostavlja se da smo i pored Slobinog ličnog prisustva i autoriteta dobili granice koje sada novi naraštaj političara, oličen u Vučiću i Selakoviću, treba da ispravlja i pomera, ne znam doduše gde niti zašto.
Ali zbog toga smo imali goste, koji su se na konferenciji za štampu umereno pokarabasili, Bakir Izetbegović ukorio je kolegu iz Predsedništva (Čovića, koji je izgleda više podlegao našem zavodljivom i sugestivnom gostoprimstvu) što nije naglasio da govori u svoje lično ime, jer Predsedništvo odlučuje glasanjem, upozorio je (Izetbegović) da će se bosanska politika voditi u Sarajevu, uza sve poštovanje naspram suseda, ali i Evropske unije, što je domaćina ubacilo u jednu od epizoda koje bih uvrstio u anale glumačkog umeća: na licu ovog samoukog glumca smenjivali su se prezir, podsmeh, trijumfalno samozadovoljstvo onoga ko je ostao gospodstveni svedok tuđe bruke; na licu našeg predsednika očitovale su se istovremeno tobožnja tuga, pa čak i bol, zbog toga što su gosti takvi kakvi su, ali i radost nadmoćnog uma koji i za njih, kakvi god da su, ili upravo zato što su takvi kakvi su, ima hrišćansko, očinsko svepraštajuće razumevanje: „Evo ovako vam izgleda sve! […], I kad je reč o Kosovu i oko granica!“
Izetbegović, Čović i Vučić / Foto: Fonet, Zoran Mrđa
Nakon ove solo tačke domaćin je rekao da će goste voditi na Avalu i u Muzej savremene umetnosti, lepo, a u Zoološki vrt i na Marakanu?! Zašto ne, kad su toliko detinjasti i hiroviti, neka nose Beograd u što lepšoj uspomeni!
Uglavnom, sad tek vidimo sa kakvim sve sagovornicima naš dobrotvor ima posla, kako zarađuje koricu hleba i odakle mu novac da sam plaća kiselu vodu, koliko je njegove mudrosti, strpljenja i dobre volje potrebno da se stvari urede onako kako mi u Srbiji to svi prirodno i saborno želimo.
Da, uvek zaboravim na Maloga, Sinišu, nedavno sam pročitao njegovu viziju, ili možda i ugovor, koliko ćemo novih autobusa dobiti u skoroj budućnosti, možda u naredne dve godine, uglavnom mi se nije činio kao neko ko ima svaki čas da odleti sa položaja. Više se i ne sećam zašto je gradonačelnik bio meta zlurade javnosti, ne znam ni zbog čega se očekivao kraj i krah njegove sjajne karijere, ali sam upamtio reči predsednika Vučića da je položaj g. Malog kao gradonačelnika neodrživ. To sam upamtio jer nije bilo rečeno „Mali će biti smenjen“, „Malog ću lično ja da oteram“, nego je govornik pribegao stilu takoreći nauke, sama dijalektika, kosmička pravda ili Proviđenje, učiniće da Mali ne bude više gradonačenik, ali su zakoni fizike, vere i etike listom podbacili, ustuknuli su pred radinošću i odanošću Siniše Malog, i čovek se, ne znam ni koliko meseci ili godina nakon predsednikovog kvazinaučnog obećanja održao na kormilu naše umnogome ponesene pa upuštene prestonice, te će ga istorija možda zvati Siniša I Neodrživi.
