Oslobođenje Beograda #Retrovizor

Hoće li Treći april zauzeti mesto 20. oktobra, Dana oslobođenja Beograda, zaboravljanog i nakratko iz zaborava vraćanog praznika? (Ako nam dolaze Medvedev, ili Putin, naši izabrani predstavnici odglume pijetet, polože vence; kad pravnih naslednika Crvene armije nema, nema ni blagdana; nije omražen baš kao Peti oktobar, ali Dvadeseti oktobar je stao ćutke, pogružen i prokažen, uz Dvadeset deveti novembar, ah, kad bi Treći april postao simbol novog oslobođenja, barem glavnog grada, ako nećemo uspeti da oslobodimo celu Otadžbinu.)

Ako se punoletni građani, koji su za dvanaest leta Gospodnjih uspeli da saberu dva i dva – da žive u samodržavlju koje se oštri da nanese još štete i prirodi, i ostacima zaklane privrede, i samim glasačima – budu udostojili da dođu na birališta i glasaju protiv propasti, četvrti april osvanuće kao Dan pobede; budu li i dalje rezignirano i nadmeno ponavljali “za koga da glasam, za koga?…”, što je ljudima postala uzrečica i životni moto, crno se piše svima nama umornima od štetočinskog, bezobzirnog jednovlašća. Ne budu li se otresli te odvratne mantre, za koga da glasam, za koga – sekretar Glišić biće opet poslat u partijski špajz po šampanjac i ponovo ćemo gledati ista lica kako igraju kolo. Jer lica, zovimo ih tako, ne čase časa, pridobijaju slavne ličnosti, predsednikov omiljeni trofej je Novak Đoković, podržaće ga, kaže, i slavna doktorka Grujičić, Ristovski Lazare neće se popišmaniti, repodržaće nemrsomudov reizbor, dok ovo pišem naprednjaci se dovijaju i vijaju koga bi još postavili na bilborde i na izborne liste… Ali, dok traje pomama i potraga za novim pristašama, osvedočeni, ovejani pripadnici kulta u stanju su povišene gotovosti: kod takozvane Jovane na “Pinku” u rano nedeljno jutro gostuju Milenko Jovanov, dika severnog Banata, jurišnik u kome sam Vučić vidi ranog sebe, na jutarnji zov narodnjačke trube odazvao stariji savetnik Krstić, i meni nepoznati dekan nepoznatog mi fakulteta, koji se češlja ni po babu ni po stričevima nego odaje dekansku počast simetriji, očito uživa što je u odabranom društvu i što je na pravoj strani istorije; juče premijerka, ubacivši se u mod razdragane, prenasmejane vragolanke, gostuje kod takozvanog Amidže, i vergla samopouzdano o samoj sebi, prvi put sam video predsednicu Vlade kako govori o nečemu što koliko-toliko razume, ali bi prisećajući se svog predpremijerskog, dalekog i nestvarnog života, svaki put iznova otpočinjala hvalu višem biću, kakvo taj čovek ima srce, pa to nema nigde na svetu, toga nema u istoriji, nema u evoluciji, uh, kad bi se četvrtog aprila Amidžina egzaltirana gošća počela pakovati, da oslobodi Jovankinu vilu za premijera koga će predložiti general Ponoš, puno bi mi bilo srce, ma koliko ono bilo sitno i takoreći neprimetno naspram predsednikovog srca, koje je među srcima homo sapiensa ono što je spomenik Velikom županu naspram spomeničića i takoreći krajputaša koje je ostavila prethodna crk. dabogda vlast.

Mog dobrog kolegu, koji ispravno misli i odlično piše, morao sam podsetiti da Novak Đoković niukoliko i nikada nije podržao proteste, prvi reket Zemlje, a po svoj prilici i Sunčevog sistema, samo je sročio upravo đački pozdrav zdravoj prirodi, bio je pet minuta naša Greta, sutradan se pokidao da ispravi novinarsku lakomislenost i površnost: Novak Đoković je po muškoj liniji rođak režima, i nije ni dosad pokazao nimalo saosećajnosti za svoje sunarodnike koji crkoše za njim i za njegovim rekordima. U prvom kolu najneslavnijeg turnira na kojem je učestvovao, bio je kod Vesića, u narednom kolu kod Vulina, a veliko finale bila je poseta šefu države, prognanik iz Australije poželeo je da uživo i izbliza zahvali vladaru što se potonji toliko založio za njegova šampionska i sprska prava, a zapravo je postao zastava u sve neizvesnijem boju vladara protiv onog dela stanovištva koji se napokon osvestio i uspravio. Novak Đoković će zbog priklanjanja Vučiću izgubiti na popularnosti više nego što će Vučić zahvaljujući ovom nepovratnom činu porodice Đoković dobiti, ali to će se očitovati post festum, a oni koji budu vodili računa o javnom interesu će, u slučaju Vučićevog ipak opstanka, morati da motre pomno na svaki poslovni potez ove prespretne obitelji.

Pristalice režima, svako prema svojim sposobnostima, veličaju vođu, drugi ocrnjuju i ismevaju konkurenciju, drznike koji bi da despotiji učine kraj; bacač kokošaka na neistomišljenicu snimio je film o veleopasnostima po predsednikov život, mnogi ljubitelji i korisnici despotije rade na oba razboja, u dve dobrovoljne smene, i veličaju vožda i ponavljaju ono što su o najdarovitiji među naprednjacima uspeli da smisle o hibrisovcima: sekretar Glišić istakao se metaforom o lovačkom društvu, u šta je general Ponoš pretvorio našu slavnu armadu (premda je lovačko društvo naoružano taman onoliko koliko je članovima potrebno), a najomiljenija stilska figura, kojom barata i svaki ubogi bot, je pretapanje tenkova, sumnjiva i protivzakonita rabota kojoj se Ponoš posvetio kao Toma pečenju rakije: dok srpski domaćin u rodnoj avliji, nadomak uveliko zaboravljene privatne crkve, istera jedan kazan tomovače, u topionici, ne zna se baš kojoj, general Ponoš istopi ne jedan tenk, nego čitav tenkovski puk! Kako je to promicalo ogranima gonjenja, poslovođama i proleterima, noćnom čuvaru i drugim rodoljubima u železarama, šta je BIA kog đavola u to vreme nadzirala i snimala, kako je tajno transportovao toliko pretopljenih tenkova i kome je taj narodni čelik kleti Ponoš prodao, ne se znae, niti vidim da je ikome stalo da ovo pita. NATO general, koji ima hrvatski pasoš, razoružao je i upropastio našu vojsku, i umesto da se sučelio sa streljačkim vodom (jer puške M-48 izgleda nije stigao da pretopi), a shodno odluci Prekog Vojnog suda, taj nestreljani hrvatski natovac bi da bude ni manje ni više nego predsednik njemu susedne države!

I bivši, preslavni profesor Pravnog fakulteta, najmlađi doktora nauka u SFRJ, glasačima nudi paradoks nedostojan i njegovog profesorskog znanja i njegove vojvodske retorike: kako može neko ko ima hrvatsko državljanstvo da bude predsednički kandidat u Srbiji?! Nije li to odveć prosto, nije li isuviše prozirno, pa i nisko, da bi bilo istinito, i da bi bilo upotrebljivo protiv generala Ponoša?! Pa to bi vučicevci ismejali istog dana kad se pročulo šta đeneral namerava! Njihova pojačana borbena aktivnost pokazuje da cvikaju, jer je general sušta suprotnost rodonačelniku njihovog kulta: drži se logike, etike, istine, govori staloženo, ne padajući ni u hvalisanje, ni u samosaželjavanje, ne drži se kao Mesija, nije opsednut takmičenjem sa drugim narodima i državama, ne ispoljava ni na tren upravno nesnosno samoljublje našeg vlastodršca.

Kovanicu “NATO general” voditelji na državi naklonjenim televizijama ne dovode u pitanje, to je za njih naučna činjenica, moram da slušam, ko zna koji put, o brđanima iz drugih država (Milošević nije iz Požarevca nego je iz Crne Gore, Đinđić je iz Bosne, čak i Tadić je rođen u Sarajevu, gde je kao napredno odojče truckan u kolicima sa drvenim točkovima po turskoj kaldrmi Baščaršije), Ponoš je čujem iz Knina, i danas je moderno kazati: “Idi u Krajinu, pa se tamo kandiduj”; nisam mladobasarijanac, i mrsko mi je da se bavim osobinama Srbadije, ali se potonja redovno peca na istu udicu: “Zar nemamo u Šumadiji nikog, posle Tome – Bog mu dao dug život, blagostanje uveliko ima – ko bi bio naš predsednik?”

Opozicija je očito blagovremeno, po moemu sa nepodnošljivom lakoćom, odustala od razborite, borbene i harizmatične Marinike, nije čista Srpkinja, to je vođa Belih orlova naučno potkazao, treba nam vladar koji će da srbuje, a ne da rumunuje ili kninuje.

Ponoš je Srbin, ali šta bi bilo da je na primer Mađar? Bi li život bio moguć, bi li vredelo živeti kad bi najviše glasova dobio kandidat iz Sente, koji neka ima, meni ne smeta, i mađarsko državljanstvo?

Ponekad žalim što nemam radio stanicu – kano Baki Anđelković, ako se ovaj slobinac nije priklonio nekoj isplatljivijoj zanimaciji – da slušaoce uživo propitam, jednog po jednog, gde misle da su nestale naše tenkovske divizije, u kojim previsokim pećima, ko su saučesnici izdajnika-pljačkaša, šta je prestupnik učinio sa ogromnim plenom, zašto mu njegov NATO ne pomogne i vojnim pritiskom da se domogne srpskog prestola…

Još samo ovo, pa predahnite od mene: Ponoša je smenio Boris Ibi Tadić, što generalu kod mene može samo da bude plus.