Peglanje Srbije

U „Sjećaš li se Dolly Bell“ Slavko Štimac čita celoj porodici novine u kojima se nabraja šta je socijalizam sve stavio pod kontrolu, i sriče, onako nesviknut na gradivo: „…tako da se čak razmišlja i o ispravljanju Zemljine ose!“ E, kod nas je nastupilo takvo doba, čovečanstvo se upinje da nešto učini sa klimom, koju je samo u dobroj meri i rasklimatalo, mi se bacamo na reljef! Verolomno brdo koje su usred naših neuporedivih neimarskih podviga (rušenje Glavne železničke stanice, uskoro i autobuske) izdajnički srušilo, biće bačeno na smetlište istorije. 

Na licu mesta pojavio se predsednik Republike i obećao da će, umesto poniznog podupiranja rastresite matere zemlje i uzaludnog protivljenja gravitaciji, kobno brdo biti sklonjeno da bi po novoj ravnici zakucala žila kucavica za vasceo Jug, gde je prebivalište naše duše. 

Ne znam da li će brdo biti izneseno na neki planinski vrh, koji bi onda možda bio i najviši u kak se veli regionu, i u koji bi bilo dobro zabosti jedan od naših akromegaličnih jarbola, na kojem će se u srpskim oblacima i magli vijoriti naša trobojnica, ili će brdo u opštoj trampi sa Kosovom biti zamenjeno za kakvu kosovsku dubodolinu, pećinu, rudnik ili kriptodepresiju. 

Predsednik koji je veliki šeret i rođeni šaljivdžija našalio se na račun pokojnog predsednika Miloševića, rekavši okupljenima kako je „Sloba hteo da gađa brdo topovima“, dok ćemo ga mi, shodno valjda našoj politici mira i svetosavske neutralnosti, mirnodopski i elegantno premestiti. O bivšem predsedniku govori kao o Slobi, kako potonjega zacelo nije smeo da oslovi dok mu je bio odani pomagač i dok je pokojni Milošević zaista artiljerijom bogato obasipao okolne narode: pa nije vam pokojni predsednik Brnabić Ana, koju javno uvek pominjete po krštenom imenu, a svom prethodniku ne navodite čak ni ime, nego nadimak na čiju je upotrebu, barem u prisustvu pomenutog, imalo pravo svega nekoliko osoba priblizhennyh k imperatoru. 

&

Mistično razgraničenje bacilo je u zasenak i vaseljenski uspeh „Crvene zvezde“ koja se provukla u Ligu šampiona, ali ako je našem najtrofejnijem klubu bilo teže da uđe u naredno kolo nego kamili da prođe kroz iglene uši, delijama je te svečarske noći dopušten trijumf po beogradskim ulicama, te se trubilo i kružilo do besvesti, čime su nenavijači, radi da se kao i obično prevezu gradskim saobraćajem, bili dovedeni u pomalo neravnopravan položaj, bilo pa prošlo, ali mislim da delija nad delijama nije uzeo učešća u istorijskom slavlju, ili mi je njegova čestitka promakla; u svakom slučaju, nije bilo dočeka „Zvezdinih“ igrača pred Skupštinom, država nije pobednicima isplatila premije, nijedan stan nije dodeljen čak ni ovima koji su dali golove, što mi govori da pregovori sa kosovskim glavešinama traže celog predsednika. 

Voleo bih da prikupim i posebno izdam sve što je predsednik smislio i sročio da nama neukima dočara veličinu i suštinu trgovine na malo u koju se naveliko upustio: jedini je državnik koji od izgubljene Svete zemlje hoće da nam vrati nešto, makar neku uspomenu ili utehu da imamo, a dušmani ga sa svih strana sapliću, sabotiraju predsednikovu misiju i vračaju da mu izmakne titula „Najplemenitiji podvig stoleća“, za koji se u vitrini „Večernjih novosti“ već vrpolji plaketa koja bi da pripadne predsedniku Srbije… 

Podsetio me je u više navrata na pomalo zaboravljeni, a ipak i nezaboravan razgovor u „Peščaniku“, gde dete pokušava da nadmudri odraslu osobu: „Da ja tebi dam jedno ništa, a ti meni da daš nešto!?“ Druga strana se isto ne da: „Da ja tebi dam nešto pokvareno i staro, a ti meni da daš nešto novo i lepo?!“, ovo je navedeno prema veoma nepouzdanom mom sećanju, borba predsednikova za nešto, protiv domaćih izdajnika koji su listom za ništa, i protiv druge strane koja je zadrta i gradi se nedoraslom za slobodnu trgovinu, neodoljivo podseća na tu igru, na taj zvučni igrokaz, ama predsednik besedi ozbiljno, što znači da priroda odista oponaša umetnost, i predsednikove reči, ma koliko nerazumljive prosečnom homo sapiensu, mogu imati efekta: možda će biti kao lek koji ima silesiju neželjenih dejstava.  

&

Nekoliko decenija bavim se, o vlastitom trošku i po ličn. nahođenju, razvojem uma (ne mog vlastitog, od toga sam odavno digao ruke), ili, još preciznije, njegovim zastojem, ili barem njegovim zastajkivanjem: proučavam samoljubivost uma te njegovu trajnu sklonost da se ulenji i da se izvuče, da što bi se u JNA reklo „krivinaši“. 

Nedavno su mi kolege sa Stanforda umnogome dale za pravo, naša istraživanja, nezavisna jedna od drugih i zasnovana na zasebnim metodologijama, dovela su do pretpostavki i zaključaka koji se, gle, krasno podudaraju: ljudski um ne teži da se usavrši u apstraktnom razmišljanju, u tome on stalno podbacuje, ali najvećma zato što mu to nije najvažnije, nije mu to, da se izrazim i ja malo stručnije, prioritet. Pa dobro, šta bi um?! Um se najviše napreže da nosiocu obezbedi što bolje mesto u grupi, u plemenu, u zajednici. Veštine koje su potrebne da umovlasnik što bolje prođe u kolektivu, to je ono oko čega se moždana deiatel’nost’ neumorno i neodustajno vrti – od neprebrojnog mnoštva mogućnosti za svestrano rasuđivanje um koristi uglavnom ono što organizmu koji ga hrani donosi najveću polzu u zadruzi, partiji, kapitalističkoj tvrtki i drugde. 

Ovo važi za sve, pa i za moju neznatnost, ali mi pred oči i mimo moje volje neprekidno izlazi predsednica Vlade Republike Srbije, u govorancijama njenog Tvorca i Gospodara jednostavno “Ana”: na visoki položaj dospela je iznebuha, pokušala je, pa mogu reći bez ikakvog uspeha, da pronikne u politički život, najpre mi se činilo da samo ne ume da prepriča ono što je razumela, da bih naknadno shvatio jednostavnu istinu: premijerka je dovoljno pismena i sposobna da prepriča ono što je razumela, ali najvažnije probleme društva na čijem je čelu premijerka ne može da razume; to ponekad i sama priznaje računajući, ispravno, da će joj taj trenutak iznuđene iskrenosti biti plus. 

Uprkos tome, premijerkin um razume odlično pravila koja vladaju u olimpijskom plemenu, savladala je tehniku pravljenja tautologija, uznapredovala u praznoslovlju, u ispoljavanju lojalnosti zna se kome, razvila je instinkt za rang i ume onima od kojih ne zavisi da odbrusi po uzoru na svog idola, a ume da otrči na noge ruskom ambasadoru i da se pred njim pravda kao šiparica pred direktorom gimnazije.

Ako odlučim da po uzoru na kolege sa Stanforda i ja rezultate svojih istraživanja objavim, pitaću premijerku mogu li njen portret da stavim na korice tog mog testamentarnog dela, jer je po snalažljivosti nadmašila i mog nekadašnjeg heroja Ljajić Rasima.