Pinki blinders

Čovečanstvo je proigralo poverenje predsednika Vučića i može ga povratiti samo utrostručenom predusretljivošću i umnogostručenim povlađivanjem, na našeg vladara se, according to Marko Đurić, obrušila lavina koja je meni lično promakla, ali, nije to bila prava lavina – iz potonje bi predsednik izišao nepovređen, pošto je u više navrata dokazao da je vodootporan: koliko je samo puta pljusku terao inat i svaki put izlazio kao pobednik, gologlav, bez širme! Jevanđelist Marko besedi o lavini napada i kritika koja je zatrpala i otkotrljala predsednika tako daleko da nije viđen ni na večitom derbiju, a sve zbog njegove božanske vizije razgraničenja sa lažnom državom, i sad će i Brisel i Njujork imati da se načekaju, jer im se predsednik neće dugo ukazati, plačite Ujedinjene nacije, progutaj knedlu Bela kućo, tugujte knjižare na Menhetnu, uzalud čekate da se na vratima pojavi veliki ljubitelj pisane reči iz male zemlje, a koji je knjižicu iz školske biblioteke čitao trideset godina!

Na Vladi je, tako se kaže, došlo do nemilog događaja, zabeležen je prvi slučaj građanske neposlušnosti, ili pre ministarske nepromišljenosti: ministru kulture g. Vukosavljeviću javilo se da je rijaliti opijum za narod, to je besednik pretpostavljam hteo da kaže, ali se izrazio u okviru svojih govornih i misaonih mogućnosti, predložio je da se skaredno gradivo ne pušta preko televizija koje su ovako ili onako pod okriljem države, čak je poželeo da se uživancija u skarednostima posebno plaća… Terajući zeca isterao je ministar čitavu familiju medveda koja je prema drzniku preduzela oštre i sveobuhvatne medveđe mere, da ne kažem uslugu. Prvu ćušku dobio je ministar od lično Mitrović Željka, zar da narod plaća ono što najviše voli, zar ima nekoga ko želi nešto toliko bolesno i nepravedno, zagrcnuo se tajkun, te je neočekivanog napadača iz tih stopa ocrnio kao neznalicu i glupaka, opa, biće para za uvređenoga, pomislio sam, jer je ministar policije dobio od suda uverenje da nije glupav, a uvredilje su novčano oštro kažnjene, sad će na medijskog magnata da zagrmi predsednica Vlade, jer je omalovažen njen lični izabranik, kad, odalami predsednica ministra još žešće nego Željko, nije insistirala na njegovoj glupavosti, mada ju nije opovrgavala, ali mu je podviknula da nije mu to sektor, promašio je temu, zloupotrebio položaj, pripucao takoreći u naše, potrefila je tačno u još frišku čvorugu koju ministar beše dobio od Svetog Pinka. 

Na protivnika rijalitija obrecnuo i ministar policije, umesto da kolegu poduči kako da izvuče od uvredioca novac i kako da optužbe za glupavost sudski pobije i obezvaži; priliku da ispolji privrženost šefici i šefu iskoristio je i ministar Vulin, kad je bivši julovac prolazio kroz toplog zeca, i trpeo bubotke zbog tetkinog prekomorskog dobročinstva, Vukosavljević je mučki ćutao, sad mu je Vulin vratio milo za drago: „Vukosavljeviću, Vukosavljeviću, zar ćemo napadati ‘Pink’ i biti rame uz rame sa Đilasom, koji je otac rijalitija, a potomke ’Velikog brata’ sada mora da izdržava i takoreći školuje naš dobri Željko, koji nam se ne jednom dobrovoljno i besplatno našao?!“… 

Sve to bi malo, te suknu plamen iz tajanstvenog REM-a, oglasila se neukroćena goropad Zekić Olivera, koja nije rukovodilac ove male, misteriozne skupine, ali koja je za slobodu medija spremna da slisti svakog živog, pa što ne bi i kontuzovanog i uveliko pokajanog ministra koji će svoj zapravo starofrajlinski svetonazor, da smo mi fini narod, a ne narod lakrdijaša i psovača, skupo platiti. 

Da sam juče umro, ni ja, kao ni veleugroženi Vukosavljević, ne bih znao ko daje plate pripadnicima REM-a: ne primaju plate iz budžeta, grmi zajapurena Članica, jer u tom slučaju REM ne bi bio nezavisno telo, malobrojni, ali elitni red removaca živi od naknada koje daju pružaoci medijskih usluga! Pa ne znači li to, građanko-članice, da zavisite od monopolista, što je još gore nego kad zavisite od države, pa bila to i država poput naše?! 

Članica skresa ministru u brk (tako se kaže, ministar je po imidžu sušta suprotnost poslaniku Rističeviću) da REM zapravo izdržava njega i njemu slične, ni to članici ne bi dovoljno te izjednači pamet ministra sa dužinom njegove kose; za slučaj da neko možda ne zna kakvu frizuru ima napadnuti, ili ako sluša removsku usporedbu preko radija, Zekić Olivera progovori nepotkupljivim jezikom matematike: nula! Mogao je ministar i gore da prođe: dobio sam bio razglednicu iz Njujorka, skinhedsi, očito i pod nekim opijatima, isklibereni i iscereni koliko god mišići lica to dopuštaju, i piše: MORE HEAR THAN BRAIN.

Građanka Zekić ugleda se na čovečanstvo (isto ono koje je ozlojedilo našeg vladara), nigde u svetu rijaliti nije zabranjen, pa neće ni u Srbiji, premda bi Srbija možda baš po tome mogla da isprednjači, da poduči ostale države i narode kako da se malo bolje vladaju, da, da bi potkrepila kakva nam opasnost preti od ljudi koji poput Vukosavljevića ubacuju klipove u točkove našeg rijaliti razvoja, članica izvodi coup de grace: zabraniš li danas rijaliti, sutra ćeš zabraniti dnevnik!!! 

Pa šta!?

Tvrdim i potpisujem da se ništa u zemlji ne bi desilo kad bi bili ukinuti televizijski dnevnici, jutarnji programi, ćirilice, balkanske ulice i mojibeogradi, promenio bi se jedino život poslenika medija, ali ja to isto mislim i o SANU, i o svetskoj takozvanoj organizaciji (gde Vučića pusta čeka šalica mlijeka): da njih kogod ukine, Srbiji i svetu bi laknulo, da ne kažem baš „svanulo“, ali nema, za sada, uslova da se ova moja naučna pretpostavka proveri in vivo. 

Na redu je rubrika „gde su, šta rade“: general Diković više ne radi, penzionisan je, čime se izjednačio sa mojom neznatnošću, ali je odlikovan Karađorđevom zvezdom prvog stepena, pa je sustigao nekadašnjeg svetskog broja jednog Novaka Đokovića koji je jedini dosad na prsima nosio pomenuti orden, ovo je od Srbije lepo, ali kad će neki naš civilni vazduplohov da ponese ime generala Dikovića?

Večiti derbi doneo je večitu dilemu: je li „Zvezdin“ izjednačujući gol bio čist, ili je sudija gorko pogrešio? Nemamo još VAR, čovek je još uvek naše najveće bogatstvo, ali je bogatstvo možda bilo podalje od gol-linije, i sada „Partizan“ plaća geodete i geometre da naučno, poput sudskih patologa, rekonstruišu nemio događaj, po zelenom tepihu zabadaju se sinori, kao kad se Srbadija parniči zbog međa, novine su pune paralela, izohipsi, a zna se ko bi to mogao jednom jedinom rečenicom da reši, osoba koja je znala kojeg će dana biti otkriven ubica na borčanskom nasipu, koja ruši stanice i premešta neposlušno i takoreći izdajničko brdo; vseznaika jeste za to da se šakom i kapom tj. novcem prisvojenim od stanovništva daje i „Partizanu“ i „Zvezdi“, ali bi presuda sa najvišeg mesta, ma koliko pravična bila, ozlojedila navijaštvo i upravu jednog tima, pa se vrhovni sudija nije upleo u geodetsko razgraničenja na Topčiderskom brdu (koje za sada neće biti uklonjeno): još kao pionir dao je svečani zavet „Crvenoj zvezdi“, pa bi to bio i sukob interesa.