Platiša godine #Retrovizor

Eh, što nisam malo mlađi! Nema ko nije čuo ovu dosadnu i besmislenu žalopojku, a sad mi i protiv moje volje prolazi kroz glavu, podseća me i na junaka Ćosićevih “Tutora”, najboljeg domaćina u Gruntu, ali kome su zemaljski dani na izmaku: pored bolesničke postelje poređana čeljad, sva očešljata i uredita, na nahtkasni su svakojake skupe medicine koje mu ništ neće pomoći, a jedna od mislim snaha poluglasno žali što je eto i takvom izuzetnom čoveku blizu kraj, a nekoji šuft živi i ništa mu nije, samo poradi toga što je mlađi trideset ili četrdeset godina. Tako i ja: da sam mlađi samo četrdeset godina, predsednik bi mi dao sto evra, da kupim patike, da izvedem negde verenicu (pogotovo ako je starija od mene, pa nema prava na ovaj vladarski milodar), ovako će poklon od predsednika primiti neki večiti student i zgubidan, a samo poradi toga što je četrdeset ili pedeset godina mlađi od mene!

A čekaj, kad si ti dobijao te tri hiljade dinara, te pet, onda nisi mislio na mlade, zar nije lepo što će predsednik, pokolenje po pokolenje, da odobrovolji i pridobije sve birače koji jedva čekaju praznik demokratije u aprilu… Naš nas vlasnik čašćava prelistavajući matične knjige rođenih, ali nas obasipa novcem i po drugim kriterijumima, za novorođenu bebu toliko, za blizance toliko i toliko, za trojke toliko i toliko i toliko, za olimpijske šampione ima isto tarifa, olimpijska, za svetske prvake svetska… Ako u nekom trenutku vladar nema gotovine, pokloni nekome traktor, za dodikovce rasute po drugoj državi uvek mora da bude para…

Ali, ma koliko se trudio da bude omiljen u svim staležima i u svim uzrastima, pa čak i u svim državama gde ima Srba, predsednik ipak nema dovoljno novca za sve nas sve vreme, kao što ne možeš lagati sve ljude sve vreme, ne možeš svima sve vreme ni da poklanjaš novac i traktore, pa je vladaočevo neprekidno dobročinstvo zapravo jedna stalna diskriminacija: kad god udeli penzionerima, zaškrguće zubima neki radnik, stiska usne poreski obveznik, kad se vesele policajci, vojna lica i olimpijski pobednici, oskudevaju nezaposleni, ječi u nezagrejanoj sobi bolesnik koji ne može da kupi lekove, mršte se oni koji nisu uspeli da nađu srodnu dušu sa kojom bi produžili vrstu i obradovali državu…

Ali kad je penzionere obasipao novcem – uzetim i od penzionera i od radno aktivnog življa – nije se pretrgao da nas posavetuje šta sa tolikim novcima da radimo, a sada mladima zajedno sa novcem deli besplatne savete (patike, izlazak na večeru uz kovid-propusnice…), ali napominje da će se mlađarija makar jedan dan ili dva dana radovati novcu koji je sama zaradila, kako zaradila, kad ga je dobila bez ikakvog rada? Pa darodavac je hteo reći – što je još teže pogoditi nego šta je pisac hteo da kaže – da tih sto evra nisu iskamčili od svojih sve siromašnijih roditelja, niti od svoje pauperizovane rodbine, nego su ih dobili od našeg zajedničkog Oca. Ministar Mali je doktorski i naučno protumačio poreklo i svrhu ovog spektaktularnog rasipništva: da se među mladima napravi lepa atmosfera, tako nekako, samo naravno školovanije i rečitije, a sam Rasipatelj je, verovali ili ne, rekao da će toga biti još, naravno ako pobedi na izborima! Za divno čudo nije rekao da će sam to dati, nego će moliti da se omladina na proleće još jedared ovako oraspoloži i takoreći raspištolji…

Upinjem se da zamislim kako nakon trijumfa na izborima obija pragove Ministarstva finansija, Saveta guvernera, Kovnice, Trezora, da još jednom obraduje one kojima pripada budućnost Srbije, hoće da ih dočasti državnim novcem, neće da moljaka bogate trgovce, berzanske špekulante, banke, vojne liferante, ratne profitere, zelenaše, veleodgajivače kanabisa, međutim ga Mali i Jorgovanka neprijatno iznenade: “Napravili ste račun bez krčmara, ispali ste nepromišljeni, niste imali prava ni prošli put da se razbacujete novcem, i to nekoliko meseci uoči izbora; ispostavilo se da nismo mi društvo u kojem preovlađuju stari! Sa onih prvih sto evra Vi jeste obavili besplatan i iscrpan popis svih mladih, od adolescenata do mlađih sredovečnika, i hvala Vam za to, ali ima ih tušta i tma, kraj naše najbolje volje sad ne možemo da isplatimo više od devedeset evra per capita! Time nećete pogaziti predizborni zavet, naprotiv, ispunićete ga sa devedeset posto, što je procenat znatno veći nego u mnogo razvijenijim državama, a mogli biste, da niste prepošteni, preko tog svog obećanja i da jednostavno pređete, sad kad smo ponovo pobedili!”

Nagodba predsednikova sa naprednom omladinom, pola unapred, druga polovina po obavljenom poslu, zar ne podseća na tajne dilove u filmskim trilerima, samo što je tamo svrha nebogougodna, protivzakonita, i krajnje zlokobna po onoga ko je meta, a ovde se polovina svote javno daje unapred za narodni bo-lji- tak, koji će se očitovati u još kojem darodavčevom mandatu, dok ostatak stiže ako dobitnici avansa obave svoj deo posla! Very nice!

Čekaj, a šta ako je atentatorima na predsednika uveliko isplaćena polovina njihovog grupnog honorara? Nadam se da će biti osujećeni, i da će poslovnom partneru (naručiocu) morati da vrate predujam, usled čega će im ugled među plaćenim ubicama biti prilično srozan, nadam se da do atentata neće nikad doći: koliko god se ne slagao sa predsednikom (blago rečeno), pozdravio bih jedino njegov poraz na aprilskim izborima.

To bi u ovom slučaju, priznajem, bila najstroža kazna.