Podvig godine

Tresla se gora, rodio se Tanjug, Tanjug voskrese, radost donese! Danima i danima trpeo je ministar policije glasinu da nije završio fakultet, ili da je stekao diplomu fakulteta koji to baš i nije; kao i svaki pravednik doktor je ćutao, Bog sve vidi, istina će pobediti, makar u taj-brejku, i zaista, jedva ako su prošle dve nedelje, a slučaj Stefanović rasvetljen je sa elegancijom i preciznošću Herkula Poaroa. 

Zaboravljeni i prežaljeni TANJUG suočio se hrabro sa upravom oklevetanog Megatrenda, i gle, ispostavilo se da je Stefanović Nebojša studirao od tad do tad i tad, pojavio se faksimil školskog dnevnika, isplivala je iz tmine bogata arhiva, predsednik upravnog odbora Rakić Ljubiša izjavio je pod Hipokratovom zakletvom i pod zakletvom datom Megatrendu da je sve cakum-pakum i svojeručno napisao b.o.! 

Protivno očekivanjima, za obračun sa klevetnicima nije odabran ni Marić, ni Sarapa, ni Bradić Verica, koja predsedniku Republike samo što oči ne vadi, drsko mu upada u reč, otvoreno ismeva opšta mesta od kojih se solilokvij njenog gosta jedino i sastoji, nije dakle ni odvažnoj i istinoljubivoj Verici pripala slava da otkrije istinu o ministrovoj diplomi, istinu nije otkrio ni od penzije sačuvani Bujošević, nije to učinio nijedan od dva mrska subverzivna nedeljnika, niko nije skupio dovoljno kuraži da džarne u osinje što no kažu gnezdo, jedini je, čitam, Tanjug postupio časno novinarski i pitao drugu stranu šta ima da kaže. 

Niko kao ja, mogao bi sad da se zapeva Tanjug Akrobata, niko, niko, a pala je bila šaptom Telegrafska agencija nove Jugoslavije pre nekolko leta, i niko od korisnika dragocenih agencijskih vesti nije repom mrdnuo, pa se bio proneo glas, na koji opet niko nije obratio pažnju, da se Tanjug vraća na staze stare slave, živ je Tanjug, umro nije, ali sve bivajući nanovo živ Tanjug je tavorio daleko od javnog života, da bi se pre neki dan vratio u punoj snazi i u jarkoj svetlosti istine: ko spase jednog oklevetanog doktora, spasao je celo doktorstvo, univerzitetu je Tanjug vratio ugroženu čast, ali šta da je državna agencija otkrila nepodopštine još crnje i gore od onih koje su bile pripisivane ministru i njegovom matičnom megafakultetu, koliko je hrabrosti bilo potrebno za hvatanje u koštac sa tako osetljivom temom?! Do nove godine proteći će još mnogo vode pokraj Beograda na vodi, ali Tanjug ima najveće šanse da mu “Večernje novosti” dodele titulu za najplemenitiji podvig godine. 

Nisam pristalica prisluškivanja, čak ni kad ga sud u interesu ozbiljne istrage izuzetno i napismeno odobri, ali bih voleo da sam slušao razgovor u kojem se ne znam koji pametnjaković dosetio Tanjuga: nemoj da nas brani Sarapa, ni naš Đuka, treba nam neko koga narod smatra nepristrasnim, ko još odiše staroverstvom, partizanštinom, a ko nam ipak nešto duguje, zar ne, ne nama, nego istini, radi koje je svojevremeno i osnovan! Bilo kako bilo, Tanjug je raskrinkao klevetnike (koji su svoj dokazni materijal predali RTS-u! kakav potez!), ali mi promakoše imena Tanjugovih operativaca, naših Boba Vudvorda i Karla Bernštajna, a zašto, zato što je spasavanje redova tj. studenta Nebojše uspeh celog Tanjugovog kolektiva, pomenuti Amerikanci su srušili predsednika, Tanjug je odbranio ministra, ali se u oba slučaja radi o trijumfu istine. Identitet Tanjugovih heroja možda se i namerno taji, da raskrinkani klevetnici ne iskale bes na trudbenicima tiska!

Tanjug je za mene nešto kao MI6, kodna imena i hijerarhija, sa vrha koje je naloženo da se slučaj ministrove diplome rasvetli, i rasvetljen je. Moglo je istraživačko novinarstvo i da se obije Tanjugu o glavu – ili nije moglo? Da se istina nije pokazala ovoliko prikladnom, ne bih ni znao za tu njihovu istragu. Ali, sve je dobro što se dobro svrši, a ovo se svršilo ne treba bolje, samo tako, Tanjuže, dobro čini, i dobru se nadaj!