Pohvala mudrosti #Retrovizor

Kako da ne volim državu u kojoj ću blagoskončati, kako da je ne ljubim kad je toliko iskrena, i kad se ne plaši ni zaduživanja, ni kamata, samo da meni i meni sličnima bude dobro! Još imam brašna iz paketa koji mi je naša bleda mati poslala u pritvor, dok je bilo vanredno stanje, a već su na putu ka meni vitamini koje mi je prepisao, propisao i već kurirskom poštom poslao lično predsednik Rebublike, dobiću pedeset evra, ne ja nego stotine hiljada mojih sunarodnika, i boljestojećih i jošgorestojećih od mene; neću nikad reč reći protiv ovog dobročinstva koje namerno ne pravi razliku između onih koji oskudevaju i onih čija se čaša prepunja, a ako sam toliko pun razumevanja kad država pomaže meni, kako bih mogao da joj spočitnem što hoće da dodatnim novcem obaspe našu milu BIA-u, koja je jamac da ćemo biti bezbedniji, bezbednosniji nego stanovnici bogatijih i razvijenijenih država, a takođe i da ćemo biti obavešteni bolje nego građani drugih zemalja, jer BIA mnogo polaže i na ono da je informativna. Pa ako i ne izvesti baš mene o svemu što po službenoj dužnosti dozna, jer nije za mene polezno baš sve ni da znam, prikupiće informacije koje će u njenim lagumima da zriju kao što zrije onaj svetloroze kamen kod kamenoresca, pa će jednog lepog dana biti upotrebljene na dobrobit države, ili radi njene zaštite, i meni će ojačana i unapređena BIA doneti dobro, jer država i postoji samo zato da mi bude dobro, da uživam u prirodnim pravima koja sam intuitivno još detetom umeo sva da prepoznam i krstim!

&

Toliko je požrtvovana, do nepromišljenosti, država, da, evo, u prvoj trećini Leta Gospodnjeg 2021, uleće u minus od dve milijarde evra (nauka i umetnost to zovu rebalans budžeta), a to sve opet zato da bi meni bilo srce na mestu, jer je dobrobit građana, svakog građanina, jedini razlog i jedino opravdanje što država postoji; ta neophodnost ume da se ružno uzoholi i takoreći zaboravi, ima milijardu neželjenih dejstava, i biva, ponekad i dosta dugo, da ništa osim tih kontraindikacija i ne osećamo, ali ako i čitavo jedno pokolenje provede zemaljske dane u oskudici, strepnji i postiđenosti, to je zato da budućim naraštajima bude cakum-pakum.

Pa, dobro, kako će još država pomoći da ovo što trudom svojim preobratih (priobretoh) u nešto lepo i dušekorisno ostane meni i mojim potomcima, a nipošto tuđincima koji kuju planove da nas naprasno ili mic po mic pokore? Kako kako? Pa tako što će još više novca pokloniti Vojsci. Nabavljaj vakcine kao da će sto godina biti korona, a budi naoružan i uvežban kao da će te sutra napasti Evropska unija, nahuškana od Hrvata, potpomognuta petokolonašima sa naše Svete zemlje i boktepita kime još! Ono što ne ode na spomenike i na aerodrome u Republici Srpskoj (neka zračna luka u Trebinju ponese ime najvećeg ktitora) troši se na svijetlo oružje, džebanu i na oficire koji su nam potrebniji nego ikad, jer ćemo, Bože zdravlja, od jeseni opet imati obavezan vojni rok, čije će služenje biti najbolja preporuka momcima da se ožene i da prionu na civilne tj. bračne dužnosti; nadam se da ćemo izgraditi nove kasarne, a voleo bih kad bi se omogućilo i dobrovoljno ponovno služenje vojnog roka, nešto poput revakcinacije, pa ako regrutna komisija nađe da sam sposoban da opet služim u artiljeriji barem tri meseca, ja bih se samomobilisao: jer, ako se ratna opasnost toliko baš nadvija iznad naše još neozdravljene zemlje, ako neprijatelju nije dosta korona koja kosi i njegove regrute, oficirski kadar i sam Vrhovni štab, stožer, ili kako ga zovu, nego bi baš sad da, ničim izazvan, zarati sa Srbijom, zašto i nas, koji smo između četiri zida odslužili vanredno stanje, ne obučiti da baratamo novim i skupim oružjem i oruđima: mnogo ćemo dobra učiniti smrću našom, kaže negde Crnjanski, a ja tek sad vidim koliko je bio u pravu i šta je možda imao u vidu.

Kako ne voleti državu u kojoj Pravda ima i boravak i prebivalište! Budući spora i dostižna, ukazuje se ona nakratko i ne odveć često u drugim državama, ali zapravo nerado izbiva iz kuće, i čim tamo ponovo probudi nadu u sebe, žuri u svoje rodno mesto, gde, gle, ni najbogatiji čovek, a to je Đilas Dragan, ne može uticati na sud da kazni Maloga Sinišu, ubogog ministra finansija. Najbogatiji se osetio uvređenim, jer se Ubogi namerno ili po zadatku izlanuo da je biviši gradonačenik silno novčano uznapredovao dok je prestonica propadala, tako nekako, samo lepše rečeno, ali ništa to tužiocu nije vredelo, sud je našao da Dragan Đilas ni-je u-vre-đen, iako sam mislio da baš taj Đilas, bolje čak i nego časni sud, zna da li se oseća uvređenim!

Koliko sam shvatio, nije sud zabrazdio tako duboko da kaže kako je siroti navodni klevetnik kazao suštu istinu, nakon koje će isti sudija smesta početi da goni upravo ovoga koji se osetio oklevetanim, ne, nije sud ukorio ni Maloga što svoje utiske ili predosećanja, ili pretpostavke, saopštava pučini kao stvar verodostojnu, sud je samo kazao, tako ja razumem presudu, da nema ničeg uvredljivog u javno izrečenoj tvrdnji da se neko pljačkom, koja ne slovi za način bogougodan i zakonit, naglo obogatio, oštetivši naravno našu rođenu zajednicu, jer nije taj hajduk presretao i pelješio turske karavane, nego je sav plen potekao od lično nas.

Sudija je mogao Maloga da kazni novčano, ili da mu stavi sudsku zabranu na jednomesečnu kiriju ako ovaj ima dvadeset četiri stana (što ne znam da li ima, i ne bih da se oseti uvređenim: ja svakom tecigazdi skidam kapu!), ali Sud bi takvom presudom Đilasu dao krila: kad bi taj građanin, ocrnjivan kao niko meni poznat u svekolikoj povesti naroda najstarijeg, počeo da dobija parnice protiv sviju koji ga neugomono predstavljaju kao lopova milenijuma, Srbija bi bankrotirala, postala bi, verdikt po verdikt, vlasništvo upravo tog Đilasa, kome bi vremenom njegovih šeststo devetnaest miliona postajali simpatična uspomena, kao čoveku koji sanja da je našao novčić, pa još jedan, pa jednu kesu, u kojoj zvecka bar deset dukata, a onda ugledao ćup, golem kao spomenik našem Županu, pun zlata žeženoga; bilo bi kao kad se o nekom industrijskom i finansijskom gigantu na jubilarnoj proslavi kaže: a pre samo dvadeset godina bila je to radionica, manufaktura sa četiri zaposlena radnika, jednim šegrtom, blagajnicom i noćnim čuvarom, pa bi Đilas preoteo Bilu Gejtsu pravo da blebeće o pandemiji, o vakcini i o budućnosti što god mu padne na pamet, od svega toga sačuvala nas je mudra odluka sudije, kome, nezahvalna li čoveka, to jest mene, ne znam ni ime.