Popravni ispit zrelosti #Retrovizor

Polovina moje porodice otišla je bila dobrovoljno u kontrolore; to je daleki odjek nekadašnjeg odlaska u partizane, ili, davnym davno, u hajduke; izborni maraton je za savremenu gerilu trajao od šest izjutra, što je pandan četrdeset prvoj godini, pa sve do devetog maja četrdeset pete, koji se desio u pola dva posle ponoći, i nisam znao kud ću pre: kako da se oduprem vlastitoj ošamućenosti nakon prvih procena koje sam čuo na televiziji, i kako da izađem na oči ukućanima koji su mi posle ponoći slali poruke, ne bez izvesnog trijumfalizma, da pobeđujemo na sve tri strane sveta, zvučalo je kao kad Marina Cvetajeva blagosilja na sve četiri strane sveta; odlučio sam se da istinu kažem lice u lice, da ne šaljem SMS, jer ne znam kakva bi reakcija mogla da usledi nakon sedamnaest sati pomnog nadziranja i nakon uverenosti u pobedu poniženih i uvređenih.

Svakom je partizanu bilo jasno, čak i ako Prozor pada, što je bio i nalog i proročanstvo vrhovnog komandanta, da na nekom drugom mestu u Jugoslaviji okupator beleži neki lokalni uspeh (odmazda za ubijenog pripadnika Vermahta, slanje nove grupe domorodaca u konclogor i sl.), pa ipak se u svakom okršaju ili kontraofanzivi koja je za partizaniju dobro prošla, kod boraca budila ili pojačavala vera u sigurnu, možda i skorašnju pobedu, to se ponovilo i sa kontrolorima, novim društvenim slojem koji mi se čini da je najpokošeniji rezultatima izbora: očevici izbornog procesa iznenađeni su ukupnim ishodom više nego iko drugi, jer iako znaju da nisu svi birači isti i da neće biti isto na svim biračkim mestima, mislili su ipak da bdiju nad pobedom, i da smo zajednica čovečnija nego što jesmo, psiholozi bi sa njima besplatno i strpljivo radili, radi njih bi bile osnivane grupe za podršku, ako treba baš u prostorijama gde su pacijenti i doživeli traumu, ovako su ostavljeni na milost članovima porodice (koji nisu bili kontrolori), i samopomoći koju vidim u njihovom naprezanju da se preživljeno što pre i što temeljnije zaboravi.

I taman kad su se kontrolori ponadali da zaborav neće kasniti, počinju da im, i svima nama, stižu pretnje, i iz blagoslovenog okruzhenia samodršca, i od onih koji su na izborima pokušali da stanu na put njegovoj svemoći i njegovom svevlašću: ima ponovo da se glasa, ne kaže se baš razgovetno niti unisono zbog čega, ali je očito da takmaci imaju svaki svoj zamysel kako rezultat naštelovat tako da bude bliži njihovim snovima, koji su kao što znamo jedina granica; šampionska bedastoća nam je stigla iz Srpske Atine, i to od vodećeg Srpskog Atinjanina, koji se toliko uzdigao iznad svoje sredine da bih rado predložio ostrakizam, da smo samo u naše zakonodavstvo ubacili i ovu grčku vrednotu; časno izgnanstvo nije toliko kazna koliko je zaštita zajednice od onoga ko je uzleteo više nego što se može shvatiti i nego što se može trpeti bez zebnje, šta je bilo, potpredsednik Partije je barem dvaput tužio vladara ne bi li naše nepristrasno sudstvo tuženome dalo napismeno da je nedužan i da je na pravdi boga bivao oklevetan, e, taj avangardni poslenik pravde sad je predložio ponavljanje izbora, jer građani nisu bili usredotočeni na izbore za eklesiju, za skupštinu, jesu dali su sve od sebe da vladar bude zadovoljan, potom da se doktoru Šapiću ostvari detinja, da ne kažem detinjasta želja, Šapić je kao četvorogodišnjak bio u Pionirskom parku, očarali su ga zdanje Skupštine Grada i prenegovani vrt: “Čija je ovo kuća?”, pitao je; vaspitačica je kazala: “Gradonačelnikova”, ostalo je istorija, budući učenik prvog razreda se zakleo – kao Novak Đoković koji se od svoje pete godine zaredio i posvetio tituli na Vimbldonu – da će biti gradonačelnik Beograda, a raščuće se kao sportista i kao predsednik opštine, e, Vučević tvrdi da su predsednički izbori na nešto još i ličili, ali bi da se za parlamentarne izbore uvede popravni, i umesto dosadašnjih kontrolora, da se uvedu nadzornici koji će beležiti jesu li birači ovoga puta na visini zadatka, kakvog zadatka, pa da SNS sama i dalje vedri i oblači u Skupštini: ima Partija i dalje najviše glasova tj. poslanika, ali moralo je sve to da bude bolje, brže, jače…

Učinilo mi se, tako nekako besedijaše neizgnani Vučević, da su birači olako shvatili šta je svrha izbora! Kako Vučeviću može bilo šta da se čini ako je svaki birač bio sam samcijat iza paravana, zaštićeniji od pogleda drugih više i bolje nego što je zaštićen kad ga pregledaju u Urgentnom centru? Vučević za neprimerno vladanje birača ipak zna, a zna, jer su rezultati ispod očekivanja rodonačelnika kulta!

Sutra je Veliki ponedeljak, kad će se blagosučeliti gospoda hrišćanska Vučić i Đilas, potonjem je vladalac vratio titulu gospodina i danas će gospodstveno predstavljati vascelu opoziciju, to je kao kad sam ja učitelj u kampu balkanske muzike, u Americi, tamo, zar ne, predstavljam ne samo Srbiju, nego i celu jednu rasu koju oni knjiže kao kavkasku, samo što se ja nisam tako ni osećao ni predstavljao, pa niko nije morao ovde ni da mi kaže: ko te je molio, ko te je opunomoćio da nas sve predstavljaš na tom tuđinskom kontinentu? A Đilas hoće – kao što je Sin Gospodnji preuzeo sve naše grehe – da dobrovoljno preuzme sve greške, neleposti i bezumia opozicije, i da izmoli, po cenu lične žrtve, za sve grešnike i za ponekog opozicionog pravednika, privremeni, nužni smeštaj do narednih izbora, koji mogli bi da se smenjuju i brže nego godišnja doba. Ponedeljak je, dan kad će Istorija, koja igra pred svačijom kućom, zaigrati pred svojom rodnom kućom,
kao narod najstariji mi smo i roditelji Istorije, a izbori, tja, izbori su samo predigra za pregovore, računice, trgovinu, cenkanje i kompromis, baš kao što su učesnici ratova samo najava, samo predgrupa – čiji su mnogi pripadnici doduše izginuli ili su osakaćeni – samo patetični preduslov svečane mirovne konferencije koja će ratu, samom po sebi neprijatnom, dati mnogo prihvatljiviji rang i svrhu, što će svim pobednicima služiti na čast, ali će (konferencija) pomoći i poraženima, ako ni zbog čeg drugog, ono da uzmognu plaćati ratnu odštetu.

U nemogućnosti da im se lično obratim, izvinjavam se (azbučnim redom) Bokan Dragoslavu, Brnabić Ani i Šešelj Vojislavu što se nisu obreli u ovoj ispovesti, a trudom svojim i vojevanjem na herojskom Mitrovića gumnu jesu to zaslužili. Dođe mi da raspišem novi “Retrovizor”, jer sam ovaj napisao nekako olako, isti sam kao birači koji su proigrali poverenje advokata Vučevića.