Porodično blago
Broj četničkih vojvoda u Srbiji ostao je nepromenjen, Velja Ilić je naprasno ražalovan. Najpodšišaniji i najizbrijaniji četnik od Postanja (da ne kažem „ikada“) ostao je bez vojvodske titule i bez pukovničkog čina u besmrtnim ravnogorskim snagama. Iz haške, pak, kelije vratio se Vojvoda Šešelj. Najviše su mu se po moemu obradovali političari u Hrvatskoj, čekaju ih izbori, a hrvatstvo ne beše ugroženo te ga tamošnje olimpijsko pleme već neko vreme nije imalo od koga pred biračima ni braniti. Sam Bog poslal, pomislili su kad se vratio najmlađi doktor u SFRJ sa svojom velikosrpskom mapetinom kojoj je pridodao i srpski Drač (zašto ne i Brač?). Iako je u Srbiji općenito nestalo poleta da se granice blagopomere do Karlovca, Virovitice, Karlobaga, srpskog Dubrovnika, Evropski parlament izišao je u susret svojoj mladočlanici Hrvatskoj i doneo Rezoluciju o Šešelju, što daleko nadmašuje publicitet i značaj koji je Vojvoda dobio u Srbiji.
Premijer Milanović lišiće nas svog prisustva na predstojećem sastanku predsednika Vlada. Uvređen je što srpska vlada nije izričito rekla da se neće povinovati Šešeljevim naređenjima. Takođe ga je zabolela metafora o Hrvatskoj kao o zemlji koja nije kadra zaštititi deset ćiričnih tabli. Tu sliku pripisuje premijeru Vučiću, iako bih ja rekao da je autor dosetke Dačić. Tja, ne pokušava valjda da igrajući na sujetu našijenaca izazove kakvu pukotinu u našem vladajućem monolitu? Ali, kao što je naš Vuk umeo da u Ujedinjenim nacijama srbuje, tako je sad hrvatska ekipa uspela da pridobije dovoljno poslanika evropskog parlamenta: mislim da je Momo Kapor pisao kako ne treba da budemo zgranuti kakvoćom narodnih poslanika, pa to su naši rođaci, kumovi, komšije, to smo mi. Tako i između evropskog i našeg parlamenta ne može biti znatne razlike – ista vrsta se ljudi kandiduje za ta mesta i onda svoju sinekuru održava kako najbolje znade.
Uostalom, u Evropskoj uniji ne cvetaju baš svima ruže, to saznajemo iz prve ruke, od Sande Rašković Ivić, koja je propatila jedno dva mandata u Rimu kao ondašnja desna ruka desnog Koštunice. Doktorka kaže da bi vlast morala prestati sa obmanama o Evropskoj uniji. Naš pa ambasador u Rusiji, Njegova ekselenca Terzić uskliknuo je da Srbija nikad neće uvesti sankcije Rusiji. Lično nisam ljubitelj sankcija, kažnjavanja i osvete, ali zar je diplomatski kazati tako nešto? Nije li dovoljno što Vlada odbija da sankcije uvede sada? Slavenko bi da bude omiljen u Moskvi i daje Rusima odrešene ruke za kakvu im drago politiku, što god da uradite, mi ćemo biti uz vas. Pa, da! Rusija pruži azil udovici koju združeni bezuspešno vijaju naša narodna milicija i nenarodni Interpol, a mi to braći nijednom ne spočitnemo. Šta bi bilo da su tri pankerke zamerivše se Vladimiru Vladimiroviču dopale izbegličkog kampa u Srbiji – bismo li odbili da ih isporučimo njihovoj državi za koju smo pretpostavljali da će ih baciti u dugoročan i umnogome nezdrav aps?
Naš predsednik Nikolić se emotivno vezao za ruskog cara Nikolaja kome je svečano otkrio spomenik. Od silne okrenutosti Rusiji ne stiže da pobije glasine o bespravnim kućama koje ego synov’ia podigoše na parcelama nepredviđenim za to, ali kad i bi imao više vremena – kako da svom vlastitom porodu zameri što se skućio, zar nije to bolje nego da im država iz fonda saveznih organa dodeli stanove?! Drugo, predsednik sada ima i radnike u rodnoj kući, vodeći živopisci i ikonografi vredno rade na enterijeru njegove privatne bogomolje. Ako su svi umetnici domaći, mogli bi mu ruski patrijarh i sam spomenik cara Nikolaja spočitnuti što nije uzeo nikog iz slavne ruske škole, ali možda će Rusima pripasti čast da izliju zvona. Prva dama ćuti kao Rubljov kad je pitaju ko daje toliki novac za njen dobrotvorni rad. Pa lekari su se Hipokratovom zakletvom obavezali da ne brbljaju o svojim pacijentima, od kojih većinu nema ker za šta da ujede i koja na savesti nema ništa krupno, otkud bi smela da objavi imena dobrotvora kojima bi mogla na grbaču natovariti i UBPOK i reketaše iz privatnog kriminalnog sektora? Ali se zato hvališe kako je opet susrela šeika koji nas je voleo i još nas voli, piše „Šejk“, velikim slovom, i prijatelja Srbije brka sa visokokaloričnim napitkom, ali sve su to nove reči za Prvu damu, ne budimo nestrpljivi.
Ne znam prima li predsednik pomoć za dovršenje hrama Gospodnjeg, ako prima hoće li prema darodavcima ostati nepristrasan i takoreći nezahvalan? Ako pak sve radi od predsedničke plate to mi govori da njegove ukupne privilegije daleko nadilaze moju zavidljivu siromašku maštu.
Ministar prosvete Verbić gorko mi se zamerio. Odbio je da se o saobraćaju uči u školi, što će reći da nije ni čitao „Šoferski manifest“ (Vreme, 13. septembar 2012.) koji najtoplije preporučujem, a gde predlažem da vozački ispit bude besplatan i da se polaže na kraju srednje škole, makar neki maturanti nikad ne imali automobil: kako sam na predvojničkoj naučio da rasklapam pušku M-48 i da štaviše pucam iz nje, makar docnije ne prolio nijednu kap neprijateljske krvi?
http://soundcloud.com/istinomer/porodicno-blago
Na redu je rubrika „Obični, takoreći suvišni ljudi“: Boris Tadić rekao je šta misli o evropskoj budućnosti Srbije, susreo se sa Davenportom, besedio o nečemu u Firenci, društvo je humano onoliko koliko je blagonaklono prema nekome ko je oličenje osrednjosti, i mi smo u tome eto uznapredovali, dobro, Marijani Milosavljević koja je koleginici dala bubreg nismo platili bolovanje, ali donatorka i nema lekarsko uverenje da je bila bolesna, naprotiv, baš zato što je zdrava moglo joj se da pokloni taj parni organ. Prošlo je petnaest minuta njene slave (koju ne mislim da je tražila), prošlo je šest puta po petnaest dana otkad je predala molbu da joj se plati bolovanje, birokrate su joj ljubazno kazale da nisu imale još takav slučaj: kad daješ organ prihvataš i zdravstveni i finansijski rizik.
Gradski oci na čelu sa gradskim stričekom Vesićem rastrčali su se po varoši beogradskoj, traže kak se veli lokacije za spomenike Karađorđevićima. Ako nađete više mesta dostojnih za kraljevska postolja i biste, napravite nam što više spomenika, možete i jedan Tomislavu Nikoliću, koji nije kralj, ali koji je prvi nakon Drugog svetskog rata ostavio zadužbinu po uzoru na stare srpske vladare.
Naš poverenik za javnost i privatnost g. Šabić (umalo da napišem: poverilac) dobio je u Bačkoj od udruge „Plavetni Dunav“ nagradu za toleranciju. Čestitam, mada bih lično voleo poverenika koji je manje trpeljiv, ja bih da moj zastupnik plane na svaki od bezbrojnih marifetluka naše volj. vlastele. Naša bleda mati oštri se da počiniocima težih saobraćajnih udesa ili onima koji budu uhvaćeni za volanom sa previše alkohola oduzima vozila. Pa jeste, bolje i to nego da povrede pešaka, motociklistu, živinu, ili da poruše neku ogradu i pogaze rasad, mi po uzoru na sovjetsku braću isto sad imamo trezvitel’nuiu, prostoriju u policijskoj stanici gde pijani građanin mora da spava dok se ne otrezni, makar tamo i povraćao, ali taj posle ide kući, a auto kad bude jedared oduzet ostaće u trajnom državnom vlasništvu. Možda ona planira da zaplenjena kola prodaje na licitaciji, a da novac troši na spomenike kraljicama, kneginjama… Ili na premije pekarima, najbrojnijem zanatlijskoj staležu u novom veku? Lično Rasim Ljajić uzviknuo je: „Hleb ne sme da poskupi!“ Rasterećen posla oko Tribunala i Jovanke Broz doktor se setio stanovništva vazda okrenutog glutenu i štampa je objavila njegove istorijske reči, „Prozor ne sme pasti, Tito“, „Hleb ne sme da poskupi, Rasim“, to je besa potrošaštvu i preteća poruka pekarima, ali da se ne bi potonji zaputili štrajkačkom stazom advokata nije loše imati novac – da i vuk bude na broju i da ovce budu site.
