Portret umetnika u zrelosti

U poslednja sedamdeset dva sata svečanu kolonu Tomislava Nikolića nije ugrozio nijedan državni šofer i nijedan vernik. Poslednji nasrtaj pao je na Svetog Aranđela koji neka i pomogne počiniocu: radnik „Srbijašuma“ sam se predao organima neuspešnog gonjenja, kasnio je na slavu te je vozio bez zadnjih tablica (što će mu biti otrežnjavajuća okolnost); našao se u kolopletu sa rotacionim svetlima i tamnim staklima, u zgodnom momentu je olimpijsko pleme napustio, kamere su snimile njegovu „škodu“, ali se ispostavilo da tablica nema te se pod sumnjom nađosmo svi koji smo ikad kupili auto te cenjene marke. Iskreno, ni ja nisam načisto kako da se vladam kad mi se dogode vozila pod pratnjom kojih je pa tušta i tma – ako me sustignu da bežim u žutu traku, na bankinu, da se spustim u najbliži jarak odakle će me posle policija o njenom trošku izvući i platiti mi opravku kartera? Ako pak ja sustignem kolonu koja bezbednosno ševrda celom širinom autoputa – da smanjim gas i da strpljivo stanem na njen svečani rep?

Bilo pa prošlo, predsednik je nepovređen, proleter je stigao na slavu, a u ovom trenutku kuriri i poštari diljem zemnog šara raznose stotine ili hiljade fotografija predsednika Nikolića. Njegov kabinet je naložio svim ambasadama i konzulatima da na vidnom mestu okače portret šefa države; ambasadorima, konzulima, savetnicima i atašeima za kulturu ostavljena je kreativna sloboda da izaberu kakav im je drago ram, doklen je portret odabran jedan za celo čovečanstvo. Umetničkom delu strogo je određen i format, tako da se nigde neće pojaviti ni Toma u vidu nekog murala, a neće smeti nijedan ambasador ni da našeg i svog dobrtovora predstavi sličicom poput one za ličnu kartu. U najužem krugu za ukrašavanje naših diplomatskih predstavništava bili su Beli anđeo, Gračanica i Saborna crkva, ali je predsednik kao fotogeničniji nadmoćno pobedio.

Pretpostavljam da je odabrana fotografija iz vremena kad se g. Nikolić već zapredsedničio, u protivnom bi ambasade izabrale ko zna koju predsednikovu sliku: Toma Nikolić sa mladežom, Toma Nikolić na mučeničkoj postelji prilikom posta do smrti, Rani Toma kao humanitarac u Slavoniji, Toma Nikolić sa svojim negdašnjim mentorom doktorom Šešelj Vojislavom… Jedino mi je žao što ova akcija obuhvata samo ambasade i konzulate, u fotografijama će uživati osoblje, zvanice, pripadnici našeg voljenog rasejanja, čime smo mi koji živimo u Srbiji dovedeni u neravnopravan položaj – zašto istovetna slika ne bi kao u Titovo vreme krasila svaku berbernicu, slastičarnu, krčmu, radionu, čekaonicu etc.?

&

Gotovina i Markač ponovo osvajaju hrvatske gradove, ovog puta kao počasni građani. Ante je titulu dobio u Splitu, Zadru, Osijeku, Markač zasad ima samo Osijek. Predsednik Josipović isto kao da se pomalo gubi otkako ne viđa redovito Tadića, kaže da bi mu Gotovina dobro došao kao savetnik i moli se da Hrvatska nađe način i sredstva da svoja dva nevinašceta obešteti zbog te ipak disturbance u Hagu. Priština se sprema da dočeka Haradinaja, naš junak Šljivančanin pravi koncept čestitke svom bratu po robijanju, budući oduševljen Hrvatskom i njenim uticajem na presudu poslao je Gotovini dirljivu čestitku. Gotovina ljubezno zove Srbe da se vrate na vekovna ognjišta, sa pijetetom govori o pokojnom Miloševiću koji mu je bio prvi komšija i sa kojim je proveo dosta književnih večeri. Velikani su obojica obožavali Hemingveja koji im je kao tema bio zgodniji nego savremena istorija. Mir, mir, mir, niko nije kriv. Za razliku od Šljivančanina, kod koga je prevladala oficirska i robijaška svest i solidarnost, patrijarh se povodom oslobađajuće presude hrvatskim velikanima razgnevio, o istom trošku spomenuo se Kosova i rekao da nam Evropa ne treba ako nje radi treba da se odreknemo Sv. zemlje, radije ćemo da živimo u siromaštvu i oskudici kao što smo živeli pre petsto godina. Živo me zanima kako tako visoki crkveni velikodostojnik misli da lično sirotuje i zlopati se. Dubravka Filipovska prošla je kroz crveno svetlo, mediji kažu da se pozvala na imunitet, prestupnica potonje poriče. Ma, ne treba ti imunitet, draga Dube, nisi presekla svečanu kolonu, ne beri brigu.

Da bi dokazao kako mi nismo tikva bez zakonskog korena, naš ministar pravde g. Selaković predao je Štefanu Fileu i svoj Evropi Dušanov zakonik. Zašto je izostavio zlatni escajg kojim se u srednjem veku služila svaka srpska porodica doklen su u porodici evropskih naroda sikirama odvaljivali krmenadle i kolenice koje su kidali nečistima rukama ili zubima? Dok timovi prevodilaca u jednom evropskom manastiru okapavaju nad poklonjenim štivom kako bi ovo postalo dostupno evropskim glavešinama, da pogledamo ostale vesti iz sveta. Predsednik Kalderon bi da svojoj zemlji vrati njeno iskonsko ime, Meksiko, a da ukine zvanični naziv Sjedinjene Države Meksika, moglo bi da uspe, jer Grci nemaju pokrajinu koja se tako zove, a Srpska pravoslavna crkva nema ništa protiv da Meksička pravoslavna crkva bude autokefalna.