Post festum #Retrovizor

Daj, rekoh, da počnem kakvom latinštinom, iako naprednjački festival tek počinje, a otvoren je kolom koje je još noćas momački poveo Selaković, rizikujući da mu se sa revera otkači Orden Svetog Save: Selaka, uz maestra Tasovca, proglašavam najveselijim svečarom. Sinoć sam rekao: proshchai, moia Duma, zbog moj mili parlamentu, parlamente, ni dosad nisi bio Vladaru potreban ni da po milosti Njegovoj proglasiš vanredno stanje, bile su mu dovoljne dve pripadnice lepšeg pola: saziv u kome predsednikova partija ima dve trećine biće samo malo veći šestoperac u istoj junačkoj desnici. Jesmo li dosad imali Vladu, ili samo premijerku, koja ne zna sirota ni da joj predsednik Republike nije šef, nego da je izvršna vlast odgovorna Skupštini?

Treba da se svi radujemo što su izbori završeni, bez obzira na ishod, jer ćemo sada od Struke čuti sve što smo želeli da znamo o zarazi, a nismo smeli da pitamo; Struka je ljubazno ustuknula da za par sedmica vlastela istera želju za tobožnjim izborima, strpljivo je čekala da novoradikali proslave uspeh svoga vođe, koji je praktično sam namamio dva miliona duša da glasaju za stranku, sad od Struke možemo očekivati loše vesti, za koje ćemo naravno sami biti krivi, nije nas predsednik terao na utakmice, ni na teniski turnir, ni da se vozimo trolejbusom i tramvajem: hteo si da kupuješ u bakalnici, na pijaci, e, sad će ti Struka otvoreno, stručno i iskreno reći do čega si doveo i sebe i bližnje.

Osoba priblizhennai k moei neznačitel’nosti slušala je ceo dan muziku sa Youtube-a, ne bi li se zaklonila od pobedničkih saopštenja vladajuće partije i vladajućih televizja, ali se provela kao onaj sluga koji je ugledao Smrt na pijaci u Buhari, pa je uz gazdino dopuštenje na gazdinom konju navrat-nanos odjahao u Samaru, ne nabavivši gospodaru provijant za taj dan, te se potonji uputio lično na pijacu i tamo spočitnuo Smrti što mu je prestravila slugu, na šta je Smrt rekla: “Ne znam zašto je onako odjurio sa pijace, imam s njim da se vidim tek večeras u Samari!”

Izbiračica koja se u samoodbrani  od praznika demokratije odlučila za Youtube, kao za sigurnu kuću, isto kao i sluga nije mogla da pobegne od Sudbine, morala je da se suoči sa reklamom SNS-a između svake dve pesme, a bile su mahom iz repertoara Đanga i njegovih odličnih sledbenika, što će reći da su predsednikovci zatrovali i međunarodne muzičke vode, idemo dalje, moj drug, koji neka ostane neimenovan, imao je pinkijevski doživljaj, nije video, ali je čuo predsednika Vučića na svom kućnom, fiksnom telefonu. Što jeste prisnost kojom se u porodici niko pre njega ne može pohvaliti: oko jedanaest prepodne zvoni telefon, ženski glas kaže domaćinu da bi predsednik Vučić hteo sa njim da razgovara (zašto ne sa svim ukućanima koji imaju pravo glasa? i koji su od lično predsednika dobili po stotinu evra?!), predsednik koji je čekao kao zapeta puška, istrgao je telefon iz služavkine ruke i odmah prešao na stvar, danas je prilika da se očuva jedinstvo, sad ja ne znam tačno čega, i moj drug je imao tremu slušajući voljeni glas u “Iskrinom” telefonu, ali pamti da je predsednik zborio i očuvanju kontinuiteta, pretpostavljam njegovog svevlašća; vaspitan da ne upada sagovorniku u reč, moj drug je slušao, i kad je zaustio, predosećajući kraj razgovora, da zahvali vladaru što mu se lično obratio, veza se prekinula, tako da se nije pozdravio ni sa višim bićem, ni sa bićem koje je bilo medij, koje je u početku posredovalo između ovozemaljskog i sakralnog.

                                                                        &

Usred slavlja povodom istorijske pobede, predsednik, koji je protivustavno, nebogougodno i neprikladno predstavljao, zastupao, reklamirao i naturao stranku (koja nema da ponudi ništa osim bezrezervne privrženosti vođi), pripretio je vragolasto svojim vazalima da dok je on na putu ne počnu ni da kuju planove o tome kome će šta od postignutog pripasti, vladar reče da zna koliko su svi nestrpljivi da radosno prionu na diobu, ali će taj prijatni obred morati da sačeka njegov povratak iz Moskve, Vašingtona i Brisela, delovali su mi kao Cezarovi oficiri kojima vrhovni komandant nalaže da ratni plen zapečate i odnesu u Rim, gde će nakon Trijumfa, ako mu bude odobren, lično on, ravnodušan prema stvarim ovozemaljskim, otvoriti vojni magacin i raspodeliti plen tako da to bude najpre na dobrobit Rimu, a onda i svima koji su se u ratu istakli, hrabrošću, izdržljivošću, a naročito disciplinom.

Nakon propasti Pari Sen Žermena (u daljem tekstu: PSG) na takozvanim izborima verolomni Sergej zarekao se da neće odustati od borbe za zdravije društvo, ali mislim da je štrajkbreher završio gostovanje u politici, ne znam je li bio iskren u svom propalom preduzeću, uzeću zato da jeste bio iskren, ali se onda čista srca latio nečega čemu nije dorastao (nema dovoljno znanja, nema samodiscipline, nema stila, nema harizme, naprotiv), naškodio je u okv. sv. amater. mogućnosti i bolesnom društvu, i sebi samom, vođa Pokreta je u političkom životu isto što i predsednik Vučić u svetu glume, predmet koji ne pripada skupu, ali predsednik je naturščik, igra samog sebe, uživa u glumatanju, a to prenemaganje i falširanje veseli i ushićuje srca miliona, kao što je bila edicija “Muzika miliona”, tako bi predsednikovo glavinjanje od samosažaljevanja do pretnji, od hvalisanja do teškog jadikovanja, od smeha do suza, trebalo da se nađe u ediciji PGP-a “Bulevarsko pozorište miliona“.

U nemogućnosti da se obratim ponaosob svima koji još bulazne o opoziciji, ovim putem ih podsećam, ili učim, da u našem parlamentu nema nikoga kome dosadašnje i buduće samodržavlje g. predsednika nije po volji. Osim dičnih pristalaca i boraca za socijalizam, za društvo bez eksploatacije, dakle osim SPS-a, u Skupštinu će ući nekoliko predstavnika manjina i desetak Šapićevih vaterpolista na čelu sa pretpostavljam sidrašem Glišićem iz Dveri, ali delfini i ne glume da imaju ikakvu primedbu na stanje u kojem se Srbija nalazi već osam godina, kapiten Šapić vidi našu stvarnost očima predsednika opštine, uzdaje se u simetričnost minuciozno štucovane brade i u kulturno, učtivo obraćanje, rukoljub gospođi majci, preporučujem se, ali njegova neskrivana neosetljivost na to kako se u Srbiji živi nije napokon ni važna: da je i zajapureni protivnik Vučićeve vladavine, ne bi sa svoja četiri procenta mogao ništa da učini, pa ipak, govoriti da Puj-SPAS-sviju-nas pripada opoziciji, pogrešno je: jedan zapećak u vajnom Domu Narodne Skupštine pripašće vlastoljupcima opšte prakse, a ne opoziciji. Protivnici ovakvog režima svi su izvan parlamenta, ja koji nisam ni glasao naravno da nisam ni na koji način politički predstavljen. Više sreće na narednim izborima.   

Da. Ako nakon praznika i festivala demokratije ne budem više nikad video takozvanog Čedu, Rasima, Veljuilića, Šešelja, kletvonosne Vjericu i Natašu, neću se sneveseliti, kakva bi dobrobit za polis, ma i najneznatnija, mogla proisteći iz ideologije i prakse Jovanović Čedomira? Ali, ako i predahnem od nekih lica i njihovih prozirnih komercija, bojim se da ću, ako poživim, još slušati glas, logiku, etiku i sintaksu takozvane Ane, a možda ću, premda slabo pratim Filharmoniju, morati da gledam i maestra Tasovca, koji je na proslavi stajao tik uz Oca familije, i tašio, nasmejan, kao da ima deset meseci i da vascela rodbina gleda radosno u te dve ručice, stvorene da daju ajnzace i utišavaju sekcije koje su suviše revnosno prionule na svoju partituru.

Foto: FoNet/Zoran Mrđa