Pravda za marinca

Zašto Narodna banka ne pusti u opticaj nove apoene od hiljadu sedamsto dinara, a u slavu nama najmilijeg pravnog akta svih vremena, Milanskog edikta (plači Dušanov Zakoniče, jecaj „Krmčijo“ Svetoga Save!)? Na novčanici bi dakako bio voljeni naš imperator, slika nekog spomenika ili profil sa rimskog novčića. Tja, odliv mozgova pratio nas je još u ono davno doba, Imperator nas je u silnim krvoprolićima na sedam brežuljaka možda i zaboravio, ama mi njega nismo i nećemo nikad, jer nema ničeg važnijeg u ma čijem životopisu od mesta rođenja. A mesto tvorbe je u našem blagoslovenom slučaju Srbija, Niš; tu se doduše rodio i Šaban Bajramović kome sugrađani ne htedoše dati ni ulicu, a Konstantin dobi i aerodrom i pozorišni komad koji koštaće nas kao Svetog Petra kajgana, ali Srbija ne žali. Ona nema fond kojim bi potpomogla da se nekome ko nije doneo nijedan edikt presadi srce u inostranstvu, građani su od praha stvoreni i u prah se vraćaju, makar imali i samo dvadeset četiri godine, dočim kad je nešto veliko, drevno, kad je nešto svetsko a naše – tu ne sme ništa da zafali!

Prošla sedmica protekla je u znaku očevidaca, svedoka i učesnika istorije. Momir Bulatović jamči svojim brkovima i morskim pijavicama, koje su im kontrapunkt, da je Holbruk obećao Karadžiću da neće ovaj nikad dopasti Haškog tribunala. Odakle kletome tuđincu uopšte ideja da čoveku koji je položio Hipokratovu zakletvu tako nešto i natukne u prisustvu istrajnog slobinca kome beše ispevana i pesma „Dobro veče, čika Slobo/Je li kući mali Momo“?

Vladislav Prepodob. Jovanović beše svedočio u Hagu da zemlja čiji je on ministar inostranih dela bio nije u inostranstvu napravila nikakav vojnički gaf. Bila je svesna humanog preseljavanja stanovništva, ali je bila nedužna i čista poput mleka koje je pred kamerama popio ministar poljoprivrede. Potonji je naučno dokazao da navodni otrov ne može ništa ako osoba od stotinak kilograma popije jedan deci mleka: nedelju dana je minulo, a zdravlje dobrovoljnog zamorca i dalje je čelično, stabilno! Ministarka zdravlja majčinski i doktorski je preporučila da se trujemo pametno, postepeno, umereno i na vlastitu našu odgovornost, par čaša mleka mesečno neće obavezno i neće svakoga oterati u grob, nema svako trovanje smrtni ishod, a ako neko baš smatra da je toliko svilen i neotporan na toksine, sam neka preduzme kakve mu drago korake i mere. Zaista, zar nije lakše i jeftinije na svaki tetrapak otisnuti mrtvačku lobanju, nego unedogled uzimati uzorke iz hiljadu mlekara, ili dovoditi svako jutro Kneževića u jutarnji program da pije mleko?

Jedan od naših vrhunskih navijača Uroš Mišić pokazao je da se fino snalazi i izvan stadiona. Ako nemaš baklju dobra je i flaša; američkog marinca koji se u sitne sate potukao sa Urošem, željnim društva, ali i akcije nakon tolike čamotinje u kazneno-popravnoj ustanovi, potonji je bocom izgleda povredio. Policija je bila rada da ga privede na informativni razgovor, ali su joj na raspolaganju bili samo Uroševa sestra i otac, navijač je valjda SMS-om odnekud sam sebi zakazao posetu policiji u mislim prošli četvrtak, kad nije bilo nijednog velikog sportskog događaja, ali se ni u to samozakazano vreme nije u policijskoj stanici ukazao. Ne treba da se plaši: nije napravio Molotovljev koktel, što će mu biti olakšavajuća okolnost.

Mislio sam da će se Ustavni sud oglasiti nenadležnim u slučaju predsednika sveta koji je isteran iz partije jer se nije pokorio naredbi da napusti ionako napuštenu od njega Skupštinu Srbije. Trebalo je da mu neko iz pisarnice odbrusi: ne možemo vašu žalbu ni da zavedemo, u partijske zađevice Ustavni sud se ne petlja, kad, ispade da visoka ustanova zaista veruje kako je baš u Jeremićevoj slučaju ugrožena poslanička sloboda! Ja kao doživotni nečlan Ustavnog suda mnim da Jeremićevo poslaništvo nije ugroženo, naoborot, što bi rekao Dika koji je sam naučio ruski čitajući tamošnje velikane u originalu, Jeremija je ostao poslanik, a ako se zbog toga na njega neko ljuti, bila to partija, njegova rođena žena, kum, Ban Ki Mun, ili neko šesti, Ustavnom sudu je ravno do lažne države Kosova!

Naturalizovani Rus Depardijenko sročio je još jedan hvalospev svojoj novoj domovini, u Rusiji. Kaže, svako drvo ima neku priču, neku skasku i uspomenu, doklen je flora u Francuskoj pretpostavljam gluvonema, isprazna i u stanju neizlečive amnezije. Našeg najvećeg živog rusoljuba, g. Nikolića, njegov savetnik zove Dika, zovem ga, reče, Dika jer je dika Šumadije. Slatka nevera odlikovala je voljenog Putina, ali i Lukašenka, Janukoviča, zavrtelo mi se u glavi od našeg ordenja te na lenti, te na tkanici, te na sprskom platnu, odlikovana je grčka novinarka koja je bila svedokinja Miloševićeve odbrane, kao i njen italijanski kolega koji je napisao da će Srbija dockan shvatiti kakvog je velikana imala pa ga predala Haškom sudu. Dika je ovim vencem svečano okitio Miloševićev grob, kad će skupiti kuraž da velikanu posthumno dodeli orden, kad već toliko ceni i ljubi njegove pristalice? Hoće li prostosrdačni Vladislave za epizodnu ulogu u istoriji i na suđenju dobiti Orden zlatnog jagnjeta na pirotskom ćilimu?

Nemci, vazda usredotočeni i savesni, primetili su da se prvi potpredsednik Vučić nije pretrgao u pregovorima sa Kosovom, to su mu ljubazno i spočitnuli. Nema potrebe, gospodo, rekao je student generacije na Pravnom, tu je Dačić Ivica. Zaista, neka ta slava pripadne premijeru. Ah, kad bi naš pregovarač mogao da misli samo na lažnu državu Kosovo, nego mu još uvek dosađuju pitanjima kako nije predvideo da će g. Banana za koju godinu udariti stramputicom. Diploma njegovog savetnika gospodina Tončeva na veštačenju je, ako ju je imenjak možda krivotvorio, ako zaista nije završio fakultet, ima da snosi posledice. Tako je, gospodine predsedniče, ima da se doškoluje uz rad!