Pravda za slobince

Besposleni savetnik papu krštava, Radoslav Pavlović, predsednikov savetodavac i fanatični obožavalac cara Konstantina predložio je da Svetog oca ne zovemo Franja, jer budi uspomene na Franju Tuđmana, nego da ga zovemo skraćeno Francisko. Tako bismo poglavaru Rimokatoličke crkve samo mi tepali i kad bi ga neko telefonom oslovio „Sveti Oče Francisko“, papa bi znao da je neko iz Srbije, pa bi mu bilo puno njegovo jezuitsko srce.

Kao osoba naknadno doškolovana predsednik gaji prostodušno poverenje prema ljudima kojima se okružio. Na televiziji je uporno govorio Francisko pa Francisko, pomislio bi čovek da govori o Taregi ili Goji. Lingvisti su mu objasnili da ne može da menja ime papi, ne zato što je papa, nego zato što izabranim imenom potonji hoće da kaže kako mu je Franja Asiški uzor. Uzrujanom zbog blaženopočivšeg Tuđmana savetniku je promaklo da se član uprave „Partizana“ i docniji predsednik osamostaljene Hrvatske zvao Franjo, a da je Franja ilegalna, istočna varijanta njegovog imena, vlaška takoreći. Ja predsedniku Nikoliću preporučujem da papu zove Franko, kraće je, drugo, tako se zvao španski vladar kome, ako ćemo pravo, dugujemo izvinjenje, jer je u interbrigadama koje su se borile protiv fašizma bilo i naših sunarodnika, a Srbija se tijekom XXI veka stidi što je u prošlom stoleću imala tu tugaljivu i škakljivu antifašističku epizodu.

Kiparski crkveni poglavar ponudio je da kompletnu imovinu crkve pokloni Vladi odnosno kiparskom narodu kako bi se izbegao teški bankrot. Nadam se da našu Svetu materu neće Svevišnji staviti na takvu kušnju, grešna mi duša, mislim da nam naši ne bi dali ni dvadeset evra. Naša je crkva kolektivni tecigazda, i njeni velikodostojnici, ali i lokalni parosi, svi su posvećeni sticanju ovozemaljskih dobara. SPC je predugo jednosmerna: zar ne podseća na Western Union koji u Srbiji (hteo ne hteo, istinabog) služi samo da Srbija prima novac, preko ove ustanove ne može da se šalje novac u inostranstvo.

Čitam kako je Dačićev gost Kristofer Forbs trebalo da se sastane, ili se i sastao, sa patrijarhom Irinejom, možda je u planu publikacija o crkvama najbogatijim u svetu?

Sve naše ljubimice stranke kubure sa novcem, nuzhdaiutsia v den’gah. U Kovačici rukovodilac DS-a apeluje na obične članove da od svojih običnih plata odvoje koliko mogu za infuziju partiji, i sam predsednik Đilas zaigrao je na savesnost članstva – priložite koliko ko može… Mislim da odziv neće biti veličanstven. Oni koji su u partiju ušli nečemu se lepom i korisnom od nje nadajući (za sebe lično) teško da će otkinuti puno od usta ako sami nisu dosad bili postavljeni ni kakvo dobro mesto. Možda bi počasni predsednik Boris mogao da bude svetao primer: braćo, nemojte više da mi iz partijske kase plaćate vilu, ionako primam od vas platu ne zna se tačno za šta, odričem se i jednog i drugog, povrh svega prilažem iz svoje ušteđevine partiji sto evra!

Na redu je rubrika „Dobrovoljne predaje“: sudija koji je presudio da su vojnici u Topčideru ubili jedan drugog kaže da je oduvek na raspolaganju našem pravosuđu koje ga je za obesno postupanje sa policijskom patrolom osudilo na 360 sati društveno korisnog rada. Od presude je prošlo nekih sedam-osam godina, sudski pozivari izgovaraju se da sudiju nisu mogli da nađu, on pak tvrdi da su njegova časna adresa i on sam bili svima „na izvolte“ i jedva čeka da javno orezuje ruže u Pionirskom parku te da metlom prikuplja otpatke koje košava otme profesionalcima iz „Gradske čistoće“; nedavno pomilovani Uroš Mišić koji je bocom pomilovao dvojicu marinaca po njihovim četka-frizurama ponovo je u pritvoru tako da neizbrisane parole „Pravda za Uroša“ i dalje važe; naoružani fanatici koji su ometali hapšenje Slobodana Miloševića svi su oslobođeni, sudiji koji ih je oslobodio, Zoranu Šešiću, srce nije na mestu što iza rešetaka nisu oni koji su maskirani preskakali ogradu i šunjali se oko predsednikove vile iako je već bilo vreme za počinak. Ovima koje je oslobodio kazao da je su imali pravo na iskazivanje ljubavi, ali da nije baš bilo po zakonu da na sveto mesto odu naoružani, tako ukoreni pušteni su svi kućama gde su pretpostavljam svi sami povadili i polomili udarne igle svak na svom ličnom naoružanju.

Navijači Škotske pretekli su sudiju Tufegžića, koji se godinama oštri na društveno koristan rad, priključili su se čiščenju snega na stadionu, pre toga su Dečijem selu u Kamenici dali hiljadu i po funti koje su među sobom skupili, jer osim fudbala ima na prokletom svetu i drugih stvari. Prijatelj Srbije Đovani di Stefano, koji se izdavao za advokata i bio rad da brani voljenog Slobu, osuđen je u Engleskoj kao prevarant.

Na redu je rubrika „Naši u belom svetu“, mada je i Di Stefano naš. To su u prvom redu optuženici i osuđenici u Hagu. Dosad je država kupovala avionske karte samo onim našim građanima čiji su se najmiliji dobrovoljno predali, sad je pošto ekonomski stojimo sve bolje tim neprekidnim dobročinstvom obuhvatila i one koje smo godinama vijali što nas je koštalo đavo i po, kakvi su da su, naši su, šta su učinili da su učinili, naši su, i nema da oskudevaju. Ako oskudeva stanovništvo koje nije počinilo ratni zločin, ne mora da oskudeva naša vojna elita, koja je i do izbijanja rata bila povlašćena.

Spomenik Šabanu Bajramoviću dobio je frišak kukasti krst. Da, među oslobođenima za puškaranje pred vilom !Mir vsjem! je i vojvoda Siniša koji je javno zahvalio Svedržitelju Tvorcu što je baš njega učinio prvim ustavobraniteljem u Novom dobu, da ne kažem u Novom zavetu: ako je predsednik Nikolić za tri dana podelio četrdeset devet odlikovanja, evo mu kandidata kojim može da obori svoj lični, a ja verujem i evropski rekord.