Pravda za zvučni top #Retrovizor

Istina sa najslavnijeg vrela ove vrednote dospela je u ruke poručioca, lepo upakovana i neoštećena, kao i bilo koja stvar poručena preko interneta: naučni nalaz ruskog, umalo ne rekoh bratskog, FSB-a o neupotrebi zvučnog topa uručen je klijentu, moj vapaj da se spreči ruska, američka ili bilo čija arbitraža propao je, kao i toliki drugi moji predlozi (nisam želeo da se ičija pretpostavljena stručnost sučeli sa stotinama domicilnih svedočanstava, sa hiljadama snimaka, sa posledicama koje prvooštećeni u zvučnom podmuklom napadu itekako još trpe), ali ispalo je onako kako je vlasnik zamislio, pitana su braća kojoj nismo uveli sankcije, i gle, naučni esej FSB-a prevazišao je očekivanja i samog adresata! Zvezdama ruske balistike bilo je potrebno mesec dana da dopru do pune istine koja sada sija u svojoj preciznoj istinitosti i sveobuhvatnosti: da su hteli naprosto da izađu u susret prijatelju Rusije, mogli su iz glave napisati izveštaj za jedan dan, ali upravo njihova celomesečna celesredotochenost’ na raskrinkavanje podle glasine o zvučnom topu svedoči da je sve proučeno savesno, stručno i naravno iskreno. Meni je smetalo što se o FSB-govori kao o nečemu prisnom, kao da je reč o ne znam Tanjugu, pa svak znade da je to Telegrafska agencija nove Jugoslavije koju su kupili harmonikaš i njegova žena, morao sam da vidim šta skraćenica nosi u svojoj tajanstvenoj nutrini, Federal’naia služba bezopasnosti, stvorena je radi bezbednosti matuške, suzbijanja terorizma, zaštite poretka, granica, teritorijalnih voda i sl., ali u slobodno vreme njeni vrhunski stručnjaci obave neko istraživanje pro bono, za svoju dušu, russkaia duša, ne verujem da se naš vlasnik bacio u trošak zatraživši pod komercijalnim uslovima naučni verdikt od tako slavne udruge, pa koliko ga je samo koštao trodnevni skup aprilski skup pristalica i nepristalica, uglavnom je bumaška stigla kome treba, na jeziku istraživača, a primalac je bio ljubazan da nam sa jednog od mnogobrojnih jezika koji su mu tik uz maternji dokument blagoprevede, reč po reč. i gle, dobro beše veoma, mnogo bolje od onoga što su naše službe uspele da sroče prilikom poricanja očiglednog, ruski umovi načisto su da zvučna artiljerija nije dejstovala po državinim neprijateljima, ali su otkrili i naučno potvrdili ono što je naš predsednik, iako nema tehnologiju ni blizu one koju ima ruska Služba, vizionarski i prvi ustanovio tj. da se radi o podloj, subverzivnoj koreografiji kakvu svet još nije video, smišljenoj i negde tajno uvežbanoj radi podrivanja ustavnog poretka, jednog od najboljih i najviše poštovanih u istoriji. Nadam se da je ruska istina poklon, ne smem da mislim koliko bi ovakvo dobročinstvo koštalo nekog drugog, ako bi se FSB uopšte i poduhvatio da na to troši svoje dragoceno radno vreme.

Nadam se takođe da je prevodeći sa ruskog naš vlasnik bio usredsređen više nego kad je čitao pismo koje mu je uputio oduševljeni osmogodišnjak, gde mu se od imena Novaka Đokovića, koji je proigrao poverenje vladajuće kaste jer je na rečima podržao studentski neoružani ustanak, pričinilo da piše Nikola Jokić, osoba bliska SNS.

Vratimo sa na ovaj zaista mio događaj. Vladari dobijaju jako mnogo pisama, pa tako i naš vladalac i vlasnik dobi pismo od učenika drugog razreda. Dečak je sam poželeo da se obrati vladaocu, prijatno iznenadivši roditelje i učiteljicu, malome nije bila potrebna adresa, kao što nikome ne treba adresa ako želi nešto prijatno da javi predsedniku Republike. Ne treba ni grad, ni poštanski broj, ni ulica, pa strogo uzev ni marka, svaki bi pismonoša to radosno uručio i bez marke, ili bi primalac to galantno uzeo na sebe, dovoljno je ako na jednoj strani pisma piše samo: AV. Osmogodišnjak je u drugoj polovini pisma dopustio sebi da progovori i koju o tome šta mu je hobi i kako provodi vreme kad završi zadaću, pa je tako pomenuo i Novaka Đokovića, i mora da se zagrcnuo čuvši sutradan šta predsednik čita: dečak obožava Nikolu Jokića, pa zar sam to napisao, upitao je bližnje, ne znamo mi, nije naše bilo da čitamo ono što lično ti pišeš lično predsedniku, mi jesmo malo zapanjeni što je predsednik to pročitao pred svima, a šta je bilo unutra – nismo hteli da znamo; jer ne prihvatimo ni cenzuru, niti smo želeli da se ogrešimo u nepovredivost prepiske.

Bude li pred kamerama čitao još koje pismo podrške i odanosti, i ako se u još kojem pismu ukaže mina zvana Novak Đoković može predsednik malo da šara: „Dragi predsedniče, da li možete da mi pošaljete poster čika Janka Tipsarevića. Ja čika Janka nisam gledao, ali znam da je bio velikan belog sporta , a sad je još veći velikan, i ja, kad porastem, želim da budem Janko!“ Ili. Devojčica, učenica prvog razreda, na kraju epistole veli: „Nisam gledala Dejana Tomaševića dok je igrao košarku, ali je čika Dejan moj omiljemni poslanik, kao neki uvećani dobri teletabis mi je, jako volim da slušam njegove govore u Skupštini, i već sam jednom dečaku koji me je gurnuo za vreme velikog odmora pred svima rekla: „Ustašo! Ustašo!“

Hoće li se roditelji izneverenog dečaka javno pobuniti zbog krivotvorenja dečije ispovesti, hoće li škola držati stranu svom pitomcu, i sa kakvim će naravoučenijem dečak izići iz ovog galimatijasa? – Pa ništa strašno, biće mu kao nama kad smo čuli – i sad još jednom slušamo – da se petnaestog marta, pretkraj šesnaestominutnog pomena, ništa pod milim bogom nije desilo!