Preteća poruka

Ima još nekoliko dana do trinaestog aprila, još ga pišemo malim slovom, ne verujem baš da će nam se četrnaestog aprila obratiti predsednik Republike, da će prihvatiti ljubazne i prikladne zahteve nezadovoljnog stanovništva; s druge strane, ako istorija već voli ponavljanja i varijacije, zar ne bi bilo lepo kad bi se ponovila slavna Slobina govorancija kojom je šestog oktobra obznanio da će se odsad odmarati i da će provoditi više vremena sa svojom porodicom?

Sličnosti sa tim ipak istorijskim razdobljem ima još, vlastodržac je ponovo udario u najtananije strune: iako narodni poslanici nisu navalili da uđu tamo gde on danonoćno radi, vladar je u najmanju ruku odobrio, obodrio, a možda i lično smislio, da Boška Obradovića i njegovu hordu prošle sedmice dočekaju goloruke žene, što je omaž Bedemu ljubavi, ženama koje su pre skoro dve decenije svojim telima branile ogranizam tada već bivšeg predsednika Miloševića, uveliko viđenog za Hag. Slikovito, zar ne?! Umesto specijalaca, kobri, interventnih brigada, komunalne policije, pojačane i pripadnicima Parking-servisa, nasilnik Obradović je zaustavljen novim bedemom ljubavi, ljubavi kojom su načelnice iz gradske skupštine, ali i pokoja činovnica četrnaeste klase obasule svoga šefa i dobrotbora Vesića: izišle su pred zdanje u kojem zarađuju koru hleba, po cenu da dnevni posao pomalo i trpi, da bi uljezu rekle kolektivno ne, i jeste se ovaj pokolebao kad se sučelio sa hajdukveljkovskom odlučnošću članica Saveta za rodnu ravnopravnost: “Glavu dajem – Vesića ne dajem!”, pisalo je na svakom licu; nisam pratio ovaj veličanstveni događaj, ne znam jesu li u bedemu ljubavi bili i muškarci, kojih ima u Savetu, ili su Stari dvor branile same žene; domaći, samouki i za iole pronicljivu osobu prozirni agitprop drži da će biti mnogo bolje ako se u tabloidima i na režimskim televizijama obelodani, i stotinu puta iznova prikaže, kako razulareni mačo deputat podvija repić pred golorukom ženskadijom! 

NAJNOVIJU EPIZODU RETROVIZORA MOŽETE DA SLUŠATE NA ISTINOMER PODCASTU

Ja, grešna mi duša, jedva pravim razliku između Belog dvora i Starog Dvora, toliko mi je dvorski život dalek i tuđ, da isprva nisam ni shvatio gde se nemio događaj odigrao, novinari su svi do jednog govorili sa ljubavlju i pijetetom o Staarom dvoru, nije narodni poslanik hteo naprosto da uđe kod kolega gradskih poslanika i gradskih glavešina, nego je nasrnuo na našu baštinu, na našu slavnu prošlost koja je obilovala dvorovima, ali mu ženskadija ne dade da počini taj hibris.

Dvema pripadnicama Bedema II je i pozlilo, te su im druge ukazivale prvu pomoć, ponovio se prizor Kosovke devojke koja iz krčaga daje vode ranjenom velmoži, samo što su obe persone u savremenom igrokazu ženske, njihove grupne fotografije krasiće čitanke, jer su simbol prkosa svima koji ne obožavaju vladara. 

Što je najlepše, herojski otpor činovnica bio je iskren: od njih se tražilo i očekivalo da iskažu blagodarnost što rade u Gradskoj skupštini, te su na slikama i snimcima ispale iskrene, uverljive poput pravog mosta i pravih vojnih kamiona koji su eksplodirani u filmu “Bitka na Neretvi”. 

Sad, kad je uveliko uznemiren, predsednik vladajuće partije, a koji je, gle, istovremeno i predsednik Republike, možda i nehotice pomaže svetini koja će se protiv njegovog svevlašća okupiti trinaestog aprila: umesto uopštenih zahteva za slobodnim izborima, za slobodnim sredstvima javnog informisanja etc., mogli bi nezadovoljni Beograđani, rame uz rame sa istomišljenicima koje će doputovati odasvud (ja se barem nadam), da se okome na najnovije nasilje nad prestonicom, a to je ukidanje trolejbusa u širem centru grada. Da. Možda se sa protivnikom treba sukobiti oko nečeg naizgled ne tako uzvišenog, a to je ljudsko pravo na prevoz vozilima gradskog saobraćaja. Ukidanje trole je najnoviji izliv samovolje vrhuške, i upravo to bi mogla biti pukotina u brani koju su silnici izgradili naspram sve ogorčenijeg stanovništva ovog sve nesrećnijeg polisa. Napraviću transparent: “Turisti dođu i odu – mi ovde živimo!” “Nećemo pešačku zonu do Virovitice i Karlobaga!” 

Odluka da se polis bez ikakve mere i razloga podastre turistima, a da se domaći živalj liši onoga što odvajkada ima, a to je javni prevoz do centra grada, spektakularno je skandalozna i zapravo nemilosrdna: pa zar može svako da ide pešice na Terazije? Zar može vlastodržac da svim stanovnicima prestonice i građanima koji dođu u glavni grad uskrati ono što su imali od vremena kad su konji vukli tramvaj od Slavije do Kalemegana? Nije li samovolja prepisati naprečac zdrav život svim građanima?! 

Ili je na delu i rasizam prema svima nama koji smo, neko više, neko manje, zanemoćali? Ako nisi u stanju da na svojim nogama, sa svojim štakama, sa svojom hodalicom, u svojim kolicima, dođeš u centar starog grada, onda ti tu nije ni mesto: turisti kojih će biti tušta i tma mimoilizaće se samo sa mlađarijom i sa držećim ljudima: naš grad ostaviće mnogo lepši i zdraviji utisak ako u centru ne bude nikog starijeg od šezdeset godina!

Jasno mi je da vladajuća klasa oskudeva, blago rečeno, u ljudima koji su obrazovani, stručni i svesni drugih (onih koji ne pripadaju olimpijskom plemenu), ali vladajuća kasta neće ni na ugovor, ni na određeno vreme da zaposli nekoga ko o urbanizmu zna svakako više od svih njenih članova – grad Beograd je njen neću reći baš ratni plen, ali recimo izborni plen, sa kojim pobednik može raditi šta god mu se prohte i što god mu naspe! 

Ne možemo više tražiti da nam vrate staru železničku stanicu i da ožive uništene koloseke i perone, ali ako se ne suprotstavimo najnovijem zulumu sa trolama i Terazijama, propustićemo priliku da razularenoj samovolji već jednom podviknemo: “E sad ste preterali! Imate dve nedelje rok da vratite trolejbuse, jer smo kupili i godišnje karte za njih, ni dan više nećemo ropski da čekamo! Izgubićete vlast ne zbog Kosova, nego zbog trole! Pašćete na ispitu iz saobraćajne kulture, koji je ujedno i ispit čovekoljubivosti i samimilosti prema građanima koji se ne prevoze kao vi u svečanoj koloni!”