Propast sveta

Specijalne naci penzije izgleda ostaju neokrnjene, ili je meni to promaklo, ili se nijedan parazit nije oglasio: „Smanjite penzije i nama, ako sakatite penzije i plate sirotinji, ili nam ove nezaslužene privilegije još bolje ukinite!“ Ne, olimpijsko pleme mora da bude iznad blatnjave i sumračne svakodnevice, ali im se, gle, pridružuje i sindikat Vojske Srbije: „I mi smo viša bića, ni naše plate ne smete da krnjite i rovašite, jer sve što Srbija ima, ustavni poredak, teritorijalni integritet, Kosovo, privredu, specijalne naci penzije – sve to mi čuvamo, bez nas bi to sve okupator jedva dočekao da prisvoji, i to znatno pre nego što će doći žuti ljudi sa istoka da zavladaju našom svetom prapostojbinom!“

Dok je premijer opravdano bio izvan matice digla se bila prilična fertutma oko Vulina koji je silan državni novac razdelio po vlast. nahođenju; mnoge humanitarne udruge koje su friškim novcem omastile svoje dobrotvoreće brke nastale su baš uoči ove kraljevske raspodele, neke su registrovane kad je konkurs bio već u toku; uglavnom sam mislio da će Vučić kad se vrati zgromiti i smeniti samovoljnika, ali možda niko nije imao srca da mu to onako neispavanom kaže, pa Vučić to i ne zna (eh, kad bi drug Staljin znao kako sa nama postupaju u Gulagu, eh, da drug Tito sazna za Goli otok, svašta bi bilo!): ako premijer ikad dozna istinu o tim novcima, slavni levičar rođen iz duha tragedije JUL-a ima da živi samo od honorara u „Pečatu“.

Nakon svečanosti povodom stogodišnjice Kolubarske bitke u Krunskom savetu čuo se samo plač i škrgut zuba. Njegovo Veličanstvo in spe nije bilo pozvano da sa državnim visokodostojnicima položi kraljevski venac. Velikopoklonici Krune ne mire se sa jednostavnom istinom da kandidat na koga se oni klade ne pripada državnoj nomenklaturi, sročili su gorki pamlet o komunizmu i Titu, a uvredu tj. neuvrštavanje NjKV u protokol nazvali su tankom i prozirnom maglom. Ovu  besmislenu metaforu doživljavam kao zajedničko pesničko čedo Matije Bećkovića i našeg mladopovijesničara Čedomira Antića. Princ je mogao da dođe na svečanost i da je prati iz publike, a može kad god mu je drago da položi venac ili suzu, pod uslovom da cvećarki plati iz svog prinčevskog džepa.

U međuvremenu su iz klete tuđine stigle mošti Petra Karađorđevića, ali čitam da su našu voljenu granicu prešle pod lažnim imenom, kao da je reč o posmrtnim ostacima Petra Petrovića, dakle građanina opšte prakse. Lakše je, vele „Novosti“, da u našu zemlju uđu iz tuđe zemlje izvađeni ostaci građanina nego monarha. Ako, neka smo i to dočekali, da je građanin iznad vladara, makar se za sada radilo i samo o pokojnicima. Speaking of bones, izgleda da je večna potraga za zlatnim runom domaće desnice tj. za Dražinim grobom nakonec obustavljena. Bojan Tončić ima u E-novinama naslov „Koliko para – toliko kostiju“. Aferim, Boian. Ali vratimo se našoj premiloj desnici otelotvorenoj i u najstarijem dn. listu na najstarijem evroazijskom poluostrvu. „Politika“ se sneveselila što su Srpkinje popustile u rađanju, doklen Albanke i Romkinje ne znaju šta je dosta, predstavnice više rase odaju se školovanju i kojekakvim užicima, dokle im je materinstvo zadnja rupa na ako se tako može reći svirali.

https://soundcloud.com/istinomer/propast-sveta

Pamflet je Biljana Srbljanović shvatila kao fašizam, kao što bih i ja shvatio da kojim slučajem uzimam u ruke „Politiku“. Hajde što je shvatila, nego je to javno i rekla, u meri u kojoj je „Peščanik“ danas još uvek javan. Ali jeste javan, primećeni su i njeno bogohuljenje i njezina sebična nesamokritična drskost, verna pratilja oveštalih hedonistkinja: „Daj joj slobodno po toj njenoj lepoj ambasadorskoj labrnji!“ – možda je okuražila svoju radnicu gospođa Smajlović, a možda je žurnalistkinja sama, znajući odlično šta veleuprava „Politike“ ljubi, odlučila da docentkinju FDU vlastoručno kazni za hibris, uglavnom je potonja sada sinonim za dekadenciju i narušavanje srpske budućnosti. O apel da se obožimo saborno smo se odavno oglušili, ali daj bar da se umnožimo. Ako žena ambasadora ne može da rodi troje ili četvoro dece, šta da se očekuje od sirotica čiji bračni i vanbračni drugovi jedva sastavljaju kraj s krajem? Na stranu je li sintagma „žena ambasadora“ uopšte istinita: jednom udata za tuđina – uvek udata.

Kad će kod nas prestati nepristojno, neuljudno, agresivno i odvratno prekorevanje onih koji nemaju decu? Neki građani nemaju s kim da produže našu cenj. vrstu, neki parovi ne mogu da začnu, ali ni zdrav i razmerno imućan čovek nije obavezan da ima potomstvo. Au, hoćeš da postanemo manjina ili da nas štaviše jednog lepog dana i ne bude na demografskoj karti sveta! Pa šta bi nam falilo?! Ljudska vrsta pokazuje lepu vitalnost, planeta ne oskudeva u homo sapiensu. Da, ali to su što bi predsednik Republike kazao najvećma žuti, a nas Srba za nekoliko vekova biće svega nekolicina… Pa šta! Pred stravičnom pretećom slikom Srbije kao beogradskog pašaluka i Srbadije skuturene ispod jedne jedine šljive cepovače ne obuzimaju me ni tuga ni zebnja, daleko sam od bedaka u koji se survao vasceo Krunski savet, dapače, na priraštaj koji ne zadovoljava kolegijum „Politike“ gledam kao Romi u čardi: solista uzvikne u krešendu „biće skoro propast sveta“, a tutti mu uzvrate, nasmejano i složno „nek propadne nije šteta!“

Predsednika Nikolića njegov toliko željeni mandat baca kano slamku među vihorove. Te se ushićuje pobedama srpske vojske, te skriva gorčinu zbog toga što nas Moskva obožava ni blizu onoliko koliko obožavamo mi nju, te čita ponovo svoju omiljenu lektiru iz guščijeg pera braće Tarabić ne bi li svojom esktremnom načitanošću impresionirao kinesku delegaciju, te se iz mistične sfere Svete zemlje i Svete Rusije sunovraćuje u nedostojni katastar, gde nikako da se blagouknjiže kuće koje je bespravno podigao svojim sinovima (od kojih jedan postade knjaz varoši kragujevačke i cele Šumadije). Da, ako se za sudije kraj svega drugog traži da budu i dostojne, zašto se za predsednika Republike ne bi uveo test prikladnosti? Jer, moje je skromno mišljenje, kao vršnjaka i sunarodnika predsednikovog, da je glasačko telo postupilo bez glasačke glave i da je za šefa države izabralo osobu blago rečeno neprikladnu.

Rekao je Kinezima da su ih u svojim bratskim snoviđenjima opisali naši vodeći proroci: ovde će doći ljudi sa istoka, žuti ljudi, a vi ste žuti, i ja vam to ne uzimam kao neki minus, ali jeste, brate, žuti, ja sam kao dete mislio da ste još žući, kao zreo klip kukuruza, ali žuti-nežuti pićete vodu iz prečiste Morave, a kad utažite žeđ i povoljno ocenite prirodu i klimu, vladaćete ovom našom nekada samostalnom kneževinom i državom, aferim, žuta braćo! To je Tomeku bilo malo pa je rezilio nemačkog ambasadora koji se usudio reći da Evropska unija ne traži da mi priznamo Kosovo, ali tu i jeste razlika između Germana okrenutih sadašnjem varljivom trenutku i našeg predsednika, koji je, zadojivši se Tarabića književnošću, opsesivno okrenut budućnosti. „Ja sam rekao: tra-ži-će!“ Pošto je na pasja kola naružio predstavnika ujed. Nemačke („prekoračio je granicu lepog ponašanja“, „uvek smo bili dobri, ali sad je napravio neoprostiv gaf“), predsednik je rekao: „Uostalom, ambasador nije moj nivo, neka se njime bavi Ministarstvo inostranih poslova!“ Pa kako si zaboravio da si ti šef države, a on ubogi činovnik nemačkog MIP-a?! Dakle: bez obzira na volju glasača, pobednika RIK vodi na detektor prikladnosti, i ako tu padne, izbori se ponavljaju bez njega!

Dobitnik UNS-ove nagrade za ne znam tačno šta je Muharem Bazdulj. Razmerno nedavno je u „Vremenu“ pisao o Srđi Popoviću. Dobro piši i dobru se nadaj! Nije mu se dalo da Popovića zgromi za života, ne zato što bi potonji mogao kazati koju u svoju odbranu, mladi mu je poslenik pera davao priliku da se popravi i pokaje, da se okane manipulisanja ljudima, jer je g. Popović u „Peščaniku“ imao duhovne robove i robinje, koji su pod svojim krštenim imenima objavljivali ono čime junak Bazduljeve analize nije hteo da prlja ruke. Bejah se štrecnuo, da nisam i ja podlegao mentalnoj energiji koju je Srđa Popović teslijanski bežično slao u glave i tastature stranih plaćenika? Nisam g. Popovića nikad lično upoznao, ali ako je mogao da manipuliše drugima, zašto bih ja bio izuzetak?

Slutim da je ovo delo zapelo za oko žiriju kojim je predsedavala predsednica UNS-a, a sasluživao je Miroslav Lazanski, tužan što su Srbi izgubili svaki polet za rat, usled čega i časnoj profesiji vojnog analitičara i ratnog reportera oduzimaju sjaj,  ostavljaju ga samog sa šifonjerom punim maskirnih uniformi, oficirskih džempera sa ojačanim rukavima. Blago bogatašu bez oholosti i siromahu bez gorčine, ali kako da ne budem ogorčen kad čujem da je naša vojska našem Miroslavu dala stan! Ma je li to istina živa i zar je tako šta moguće, kako može neki sektor novinaru da da stan?! Ja sam u „Ekonomskoj politici“ pratio poljoprivredu, zašto mi ondašnje ministarstvo poljoprivrede (i Zahariju na primer Trnavčeviću) nije dalo leno u našoj žitnici, ili makar jedan lepo očuvani salaš?!

Slobodni tisak s tugom i bolom javlja da je svega dvadeset procenata naše mladeži aktivno u politici. Zar vam je to malo, braćo, svaki peti omladinac vidi sebe kao budućeg Tomu Nikolića, koji svoju nekoć skromnu kućanicu odeva u zlato i kadifu, sinovima gradi bele dvore po obali Save, u rođenoj avliji zida Hram Gospodnji i govori kineskoj delegaciji prvu glupost koja mu padne na pamet. Presekao sam se i kad sam početkom milenijuma saznao za Đinđićevu zamisao „Hiljadu mladih lidera“, no more leaders, please, došlo mi bilo da zavapim, jakože Amerikanci u čiju se zgradu uselio veći broj našijenaca iz Bosne: danonoćno su i naravno preglasno puštali muzičku sklepotinu u kojoj se ponavlja „Gara, gara, gara…“, pa je na fasadi jednog jutra osvanuo grafit NO MORE GARA, PLEASE!