Propuštena prilika #Retrovizor

NIN je propustio istorijsku priliku da stane uz bok Nobelovom komitetu: morao je sortirati takav žiri da nagrada ode u ruke onoga ko najbolje piše, makar umetnik bio omražen i u redakciji, i među samim članovima književne porote. Konkurs gde se ni među deset kandidata nije našlo spaljivano delo dogradonačelnika Vesića za mene nije konkurs. Od članova žirija očekuje se da postupaju po vlastitoj savesti, ali zar je savesno oglušiti se o ocenu Vesićevog remek-dela koju je dalo jedno od najvećih pera u našem napokon dogođenom narodu? Milovan Vitezović zar nije stručno i nepristrasno, mada je pisao predgovor, kazao da je Vesićev kniževni prvenac najbolja knjiga ikad napisana o Beogradu?! Roman-reka, roman na vodi, takoreći.

Među članovima žirija teško da ima obožavalaca Vesićevog neknjiževnog rada i postupanja, ali su mogli ispasti mnogo bolje nego što su ispali da su namerno zažmurili na sve što pisac čini polisu i njegovim nesrećnim stanovnicima, i da su rekli: “Nas zanima književnost, umeće i spisateljska umetnost kandidatova, i nagradićemo je, makar privatno svake subote protestovali i protiv laureata i protiv njegovog gospodara!”

Ali se slučaj Handke nije slučio nama, počasni član Udruženja književnika Vesić ostao je posve po strani, nije se doduše potpisao sa Kusturicom i društvom da nikad neće primiti NIN-ovu nagradu, jer ne zna ni hoće li u ovoj inkarnaciji imati još jedno književničko nadahnuće ravno prvobitnom, možda nije ni konkurisao za nagradu, ni autor, ni izdavač, možda bi nagradu podsmešljivo i oholo odbio, ali bi meni srce bilo na mestu da je ušao makar u prvih deset, to bi nam svima služilo na čast: “Ovo je jedna od najboljih knjiga na jeziku i pismu naših otaca, naše je da na nju ukažemo, ma šta sam Vesić mislio o NIN-u, o nama u žiriju, ili čak i o samom svom postignuću!” Jeste delo u najboljoj tradiciji Hitlera javno spaljivano, što je možda prva književna lomača posle zloglasne 1933. godine, ali nije bio spaljen čitav tiraž, a čak i da jeste, rukopisi su pohranjeni tamo gde su i rođeni, a to je naš najstariji dnevni list!

Ostaje nam da pratimo nezvanično, ali neprekidno takmičenje novoradikala u veličanju svog partijskog i našeg državnog vrhovnika, sadašnju ministarku saobraćaja zapazio sam u ranoj fazi njenog nezadrživog razvoja, ne znam više kojim dobrom, ali kazala je: “Predsednik će to najbolje znati”. Zaista, vseznaika potvrđuje ovo blagovremeno proročanstvo.

Predsednikova učenica, plod višegodišnjeg blagouspelog higinsovskog pregnuća, predsednica Vlade veli da od predsednika Vučića nema boljeg učitelja, i na nama je da tu privilegiju iskoristimo; svi mi u Srbiji imamo pravo na besplatno školovanje, gde nam Veliki Učitelj svakodnevno servira mudrosti iz svog neiscrpnog Uma; dosadašnji laskavci su vladare dovodili u rodbinsku, krvnu vezu sa nama, tako mi je Tito bio Najbolji Sin, premda je stariji od mene šezdeset godina, Sloba je bio Otac nacije, premijerka je igricu ulagivanja podigla na naredni nivo, Veliki Učitelj jeste titula bolja od ovih koje aludiraju na porodičnu ili plemensku povezanost, jer otac, koliko god ga mi voleli, može biti čovek priprost, možda i glup, može biti teška neznalica, neradnik, ili možda i pijanica, isto važi i za sina, obožavaš ga, ali šta ako je sin takav da nemaš od njega nikakve vajde, nikakve radosti, utehe ni pouke?

Stoga je bolje da nama vlada Veliki Učitelj, a ne bilo koji predak, potomak, ili rođak. Dobivši titulu najvećeg učitelja naš vođa postaje naš lokalni Mao, čije mudre misli (pleonazam!) Partija verujem pomno beleži, a koje će biti štampane i ukoričene, pa razdeljene svim školama, svim hotelima (koji odavno već ne drže Sveto pismo na nahtkasnama).

Ali, kao što je umetnicima tuđ rad često snažnija inspiracija nego što su Priroda, godišnja doba, ljubav, smrt ili život, tako i ulizice i hvalospevci nadahnjuju jedni druge, ne dozvoljavaju da dodvoravanje i umiljavanje zamru, pa ni da padnu na niske grančice: već proslavljeni gradonačelnik srpske Atine, koji je tobože tužio ni manje ni više nego braću Vučić, sada ugrožava slavu Brnabićkinu, jer je zvanju najboljeg učitelja suprotstavio, ili dodao, novo poređenje, Vučić je naš Mesi, i bilo bi suludo kad bi bio izostavljen sa bilo koje utakmice koju igra ova naša Barsa (pavša sa srpskog Marsa), ovo mora da je bilo neprijatno i samom Vučiću, koji je sebe u potaji možda zamišljao kao poboljšanog Žigića, nipošto kao igrača sa kojim ga je poistovetio njegov oduševljeni vazal.

Da, za ljubav koju ima naspram srpstva, Vučeviću je Novi Sad nedovoljan, i kao mešovita sredina ne izaziva ni blizu onoliko trnaca koliko izaziva pomisao na čistu Srbadiju rasutu po našem ne baš prvorazrednom komšiluku, i kao što se naš Mesi oseća predsednikom svih Srba, gde god ovi bili, na Kosovu, u Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj, tako se i gradonačelnik Vučević oseća gradonačelnikom svih Srba, te ovako zbori: “Било би лепо да Срби остану и опстану под српским именом. Из тог разлога 2021. година биће врло тешка за српски народ, због пописа, када ћемо добити нову слику колико нас има”.

Kako bi bilo, gospodine gradonačelniče, kad biste se manuli te očaravajuće množine, i kad biste naprosto brinuli o Novom Sadu, gde osim Srba živi i pokoji Mađar, Slovak, Rom, Rusin, Jevrejin, ali šta ćemo, imamo aparatčika, gradonačelnika poniklog na stihu “mene sve rane roda moga bole”, i koji se, što je još važnije, ugleda na više biće, ko ne bi: zar teorija krvi i tla nije uzbudljivija od brige o vodovodu ili o gradskom prevozu?