Prvi put k ocu na jutrenje

Spontanost je čudo! Probudi se jedan mladić u samo svitanje, a bio je član svevladajuće partije, kako da provedem ovaj dan, da nikoga ne rastužim, a da nekoga obradujem, znam, sačekaću mog predsednika ispred njegovog radnog mesta i nasmešiću mu se ako me ugleda prelazeći iz limuzine na mermerno stepenište… Rečeno – učinjeno, ali šta je bilo: u isto vreme spontano se nadomak predsedničkog oltara sakupilo još dvesto omladinaca, svima je u san došao isti anđeo i blagonadahnuo ih da pozdrave svoga predsednika pre njegovog prvog službenog dobročinstva iz mnoštva dobročinstava kojima će potonji dovrhuniti svoj dugi radni dan. Radni dan! Pleonazam kad je predsednik u pitanju: svaki dan je radni, i svaki rad Njegov celodnevan je i neprekidan! (Psal. 109. 13.) 

Ministar policije, iako uveliko doktoriran, još voli sve što vole mladi, a to je na prvome mestu Predsednik; nekada se pisalo „predsednik“ malim, a „Srbija“ velikim početnim slovom, sad mi dođe da pišem veliko „P“, a malo „s“, dotle je kod nas na našu sreću evo došlo.

Titu je omladina klicala za rođendan, đaci su radosno gubili nastavu i kao mali besomučnici mahali ako se Vođa vraćao u domaju sa kakve velelepne turneje, radnici su bili izvođeni iz mrskih pogona i stajali na pripeci koja se u ono vreme smatrala zdravom, ali sve je to bilo organizovano, ovo jutrenje u susret novoj radnoj predsednikovoj pobedi spontano je, predsedniku mora da je bilo puno srce, i može biti da su mu kroz glavu, ma i nevoljko, prostrujale reči trostrukog Heroja rada: „Blago zemlji koja ima ovakvu omladinu!“

Ali blago i zemlji koja ima ovakvog predsednika! I blago prestonici koja ima fontanu kao što je ova, iznikla na još nezaraslom grobu Dimitrija Tucovića. Šarena češma za koju sam mislio da postoji samo u vranjanskim pesmama, došla je i u moj komšiluk, jedino što radi dvokratno, baš u vreme kad sam i ja busy, ne radim non-stop kao predsednik, ali radim u okv. sv. mogućnosti, i nisam još video fontanu na delu, kako se šareni uz muziku iz privredne reforme 1965, gradski oci s pravom drže da nam je kič danas potrebniji no ikad, pa nisu žalili para. Imam druga koji čisti obuću i prodaje pertle na Slaviji, napisaću peticiju da mu se prizna dupli staž, jer će slušati vazda iste arije po redosledu koji je u Skupštini Grada zaveden pod del. br. PF274/17, pevajuća fontana, rasprskani i benetonizovani potpuri!

Jutrenje pred Domom Predsedništva možda je okrnjilo radni učinak omladinaca, ali mnogi od njih verovatno nisu još ni zaposleni, pa su predsedniku na ovaj simpatičan način skrenuli pažnju na sebe, evo, mi još ne radimo, ali ne bismo ni da mislite kako mi spavamo, jer smo blejali do jutra u nekom neradničkom ambijentu, budni smo, umiveni, tu smo da pokažemo koliko tvoja neizreciva radinost blagotvorno utiče i na nas koji smo bogme jedno vreme bili na stranputici! Poruka koju su omladinci, omladinke i ministar Stefanović uputili predsedniku može se svesti na tri reči „Ti si naš“, na drugoj strani tog istog novčića piše „Mi smo Tvoji!“, eto, kako mic po mic i ja koji samo opisujem ono čemu nisam prisustvovao (a kako bih, kad nisam ni mlad, niti sam u SNS-u) prelazim na „ti“ sa vođom, jer svak ko je predavao štafetu ili cveće drugu Titu obraćao mu se drugarski na „ti“, dok smo učiteljima i uopšte odraslima svima morali da govorimo „vi“.

Našost. 

To je reč godine. 

Naša zemlja. 

Naš predsednik. 

Naš jezik. Naše pismo. 

Najsavršenije pismo na svetu. 

Naši učitelji, koji su kao i mi znali samo ćirilicu i latinicu, naučno su i zasvagda ustanovili i tom rejting-listom su nam punili glave, kao vernici na B92 dok su Đokoviću cvetale ruže. Niko se nije našao da kaže kako ne postoji najsavršenije pismo na svetu. Kao što nema ni pisma koje bi ponelo titulu najgoreg alfabeta na planeti. Ali, mi kod kojih je sve već savršeno, ne možemo više da trpimo nesavršenost latinice, i moramo što pre da ćirilici obezbedimo ne puki opstanak, nego joj moramo zajamčiti prvenstvo bez ikakove konkurence! Ako me zdravlje posluži, pokloniću SANU svoje naučno delo o roždeniju kirilice kao jedinorodnago pisma našego iz duha jednoboštva i jednoženstva, a to su dva stuba na kojima počiva naša blagosl. država. Treći stub je dakako vladar, koji se svojim uzvišenim poslom mora bavi samcijat sam, Jedinstveni mora biti jedan jedini, sobom preplavljen, obuhvaćen i sobom samim vasceo ispunjen. 

Jedino ćemo inauguraciju Jedinog ponavljati, dok i poslednji neverni Toma (svaka sličnost sa stvarnim stvorenjima je slučajna) ne bude shvatio ko celu Srbiju drži kao malo vode na dlanu;  prvi čin predsednikovog zaveta protekao je dvojezično, na jedinosrpskom i na staroslovenskom, zakletva je bila i dvoručna, Miroslavljevo jevanđelje bratimilo se kroz telo Vučićevo sa Ustavom Srbije, ali biće tih inauguracija još, biće uskoro jedna za sve oni koji nam dobro žele, iako živuju u Međunarodnoj zajednici, daleko joj lepa kuća, a ne verujem ni da će se na tome karnevalu stati, ulazimo u ciklus svečanosti, ovo su srpske saturnalije, rimske su trajale nedelju dana, i bile su dan za danom, naše će biti možda jedna mesečno, ali pre rođenja Hristovog još ćemo se jedno tri ili četiri puta saborno poradovati što je na izborima trijumfovao Šešeljev učenik i Tomin šegrt, uh, možda bih, ako već nisam bio na jutrenju, mogao posle svirke da se nacrtam ispred predsednikovog posla, da mu svojim prisustvom poželim da okrepljenje tijekom kratkotrajnog i nedobrovoljnog počinka.