Puno srce #Retrovizor

Koliko sam puta čuo bolani vapaj “dokle ćemo mi Srbi da se delimo!” (dok su svi drugi kao jedan… i sl.), ali doživeo sam da se sva tri ocila iz čarobnog sveta mobilne telefonije i interneta ujedine: sojedinila ih je svetosavska nakana da složno, bratski dignu cene svojih prebogougodnih usluga, lepši primer sabornosti i sloge ne treba ni da tražim u krhotinama svog pamćenja: ovi vesnici novog doba i napretka pokazuju kako samo sloga Srbina spasava, hoću reći Srbina koji služi kapitalu i koji ima kapital, između tri konkurentske tvrtke postoji osmoza, postoje dobri ljudi koji ujednačavaju nivo obaveštenosti u sva tri blagoslovena borda, hej, znate da će ovi podići cene uskoro, pa i mi ćemo, dokle možemo da idemo, a da ne izazovemo seljačku bunu i gradski ustanak, toliko i toliko poskupljenje bi, izračunali su naši odlikaši, bilo progutano bez otpora, važi, znači, nismo se čuli, nemamo monopol, na koji i zakon i ćudoređe gledaju popreko, tako je, kakav monopol, pa ima nas troje, neka korisnici biraju, premda će im svugde u isto vreme biti skuplje nego dosad, dosta smo ih tetošili i krnjili ne samo sveti profit nego i temelje naše kapitalističke vere: ubijaj cenu svemu što kupuješ, što skuplje prodaj sve što prodaješ; čak i ako ti pretiče, dužan si da od korisnika izvučeš što više, tim ćeš pravoverjem odobrovoljiti našeg Gospoda na digitalnim visinama, koji je ushteo da se baš naša čaša ovoliko prepunja… 

Znam iz lične i porodične istorije koliko je teško razvrgnuti ugovor sa nekim od ovih sila nemerljivih, možete biti koliko hoćete nezadovoljni onim što vam je pruženo, plaćati morate još godinu i po dana do isteka ugovora, a posle idite kod koga vam drago… Ne znam ima li u ugovoru ikakvo jamstvo da pretplata ne može biti povećana do tada i tada, ali čak i ako se krši kakva norma o monopolu i kakav propis o pravima korisnika, na ovu trojnu istovremenu najavu viših cena gledaću sa njene najlepše i najuzbudljivije strane: tri kompanije se ne dele, dapače, ćutke će podeliti plen oko kojeg su, bez pompe, bez ikakve vidljive saradnje, uveliko pripremile klopku, reku su pregradile trima metvicama, ove se široke mreže bratski dodiruju štapovima koji ih drže uspravnim i upravnim na tok vode, i u koju god mrežu da udariš, proći će ti glava kroz okce na njoj, zaperetićeš se, alasi će te izvući, ni škrge ti neće oštetiti, a nećeš morati da im ispunjavaš tri želje, nego ćeš samo imati da plaćaš više nego što si plaćao i više nego što piše u tvom ribljem ugovoru. 

&

Sinovi i kćeri Evropske unije koji se po službenoj dužnosti bave Podvalom stoleća (čije je poprište Srbije, a koja je podvala kulminirala 17. decembra 2023.) morali bi biti kudikamo oprezniji kad nam se obraćaju pisanom rečju: istinita njihova rečenica o organizovanom prevozu birača koja u drugom delu postaje ironična, postala je ratni plen zajapurene premijerke, koja je njeno značenje slavodobitno posuvratila u nešto suprotno onome što su činovnici Unije želeli, nama je premijerka otprilike ovako prepričala taj deo: organizovano prevoženje birača dozvoljeno je, pod uslovom da se od njih ne zahteva protivusluga da glasaju za onoga ko ih je ljubazno prevezao… Tu je premijerka izdominirala: “I?!” – Pa nije “i”, braća i sestre iz Evrope nisu naglasila da birači moraju biti istinski birači, žitelji prestonice u kojoj glasaju, a ne plaćeni nesrećnici iz druge države, to je prvo mesto logičkog razdora, a drugo je ono koje sam nazvao evro-ironijom, a koje glasi “pod uslovom da prevoženi nisu privoljeni da glasaju za ljubaznog špeditera”, tu je tek glavna začkoljica: od svih prevoženih očekivano je da na biračkim mestima, koja su za njih bila misterija, glasaju za onog ko ih je protivzakonito i suprotno moralu u Beograd dovezao. Pitao sam se, kobne noći između sedamnaestog i osamnaestog decembra, da li je barem jedan lažni birač izneverio očekivanja demijurga, pa je glasao za “Srbiju protiv nasilja”. Srbiji i Srbima treba reći ovako: “Svaki razgovor o tome je li dozvoljeno prevoženje birača besmislen je ako birači nisu birači. Amin! Enter!”

&

Ne jednom sam se okomio na estradu kao na stecište umetnika korumpiranih vlastitom zabludom da njihovo blagostanje zavisi od vlasnika naše nesrećne nastambe: samo da bi cupkali u predosadnom besomučju najluđe noći na televiziji, prave se da ne vide kako žive u naopakoj državi, samo da bi bili članovi žirija prenebregavaju državin zulum i reketiranje pauperizovanih konzumenata njihovih mudrolija, e, sad me je prijatno iznenadio pevač zvani od milošte Topalko, koga je lično vladar sarkastično pomenuo kao mogućeg nosioca izborne liste, iako se Topalko samo iskreno pobunio što mu je zbog vladara prekinuta pesma u “Šarenici”, vrlo pismeno, nadahnuto, prekinuti je podsetio da se to ne može, da osoba koja nas kinji sedam dana u nedelji ne može da prekida pesmu, preporučio je prepovlašćenome da otvori vlastiti kanal pa neka ga tamo sluša ko želi, nekada smo u horu koji se zvao “Ivo Lola Ribar” – da bi bio preimenovan u pomalo neodređeno i frivolno “Lola”, pa se ne zna je li u pitanju bekrija ili zvezda “Mulen ruža” – pevali pesmu o Ivi Loli Ribaru koja je imala refren “Ivo Lola nije sam” (što više nije istina, Ivo Lola je sam: donedavno je imao ulicu kao jedinog druga, sad je sam), ali hoću reći da Seka Aleksić, koju ovim putem pozdravljam, jer se ne poznajemo, nije više sama: Topalko je jednim tvitom izrastao u državnog neprijatelja broj 2.