Put u Kazanj #Retrovizor

Upoznaj ministarku Đedović da bi je više voleo, avaj, ispalo je obratno, znao sam generalije, možda mi je u vrletima interneta promakla (promel’knula) i ministarkina slika, ali zapravo sam je prvi put video u parlamentu kad je trebalo ismejati protivnike pakta sa Rio Tintom, u vladi su tradicionalno ljudi koje ne bi čovek nazvao lepim, s te strane Đedović Handanović je iznad mojih podaničkih očekivanja, i pismenija je od prosečnog pripadnika elite okupljene prema preciznim i neopozivim zamislima našeg vlasnika, ali, hajde da ubacim još jedno avaj, nadmašila je na momente čak i predsednicu parlamenta količinom drvlja i kamenja namenjenog još ne sasvim dokrajčenoj tadićevštini: načinom za mene neshvatljivim i izuzetno brzo Đ.H. je ne samo usvojila sve retoričke nepodopštone porodice u koju je blagoprimljena, nego je, opet ne znam kako, uspela da iskreno zamrzi prethodnu vladajuću garnituru, koja dakako nije bila cvećka, ali nije bila ni toliko ogrezla u greh kao što nam je bivša nameštenica Evropske investicione banke – Svevišnji neka potonjoj dadne da joj se čaša vazda prepunja – predstavila.

Ne mogu da zamislim stradanje rabe Božije Dubravke vo vremja Tadićevo, ne znam je li iz ministarkine duše izbijala iskrena osvetoljubivost, ili je kao biće zadatka prionula na zadatak sa prilježnošću koju ne vidim ni kod mnogo slavnijih vazala. Najodvratnije (meni) retoričke viraže vlasnikove i takozvane Ane nova učenica je sve savladala, i u nadahnutom monologu nam ih je sve prikazala, verovatno se na slavnoj partijskoj Akademiji govorništva doučila i da svaku poentu nemilosrdno ponavlja, a intuiciji prepušta da bira, nakon koliko taktova će, kao kakav kompozitor, temu neznatno izvitoperiti, da bi se nanovo sa još više trijumfalizma vratila prvobitnom, izvornom obliku, što slušaoce svaki put ozari: koliko ih obraduje majstorska varijacija, toliko se, i još više, poraduju kad se uvere kako je opet sve na svom mestu. Ne znam ko je na Akademiji zadužen za izražajnost, ministarka je opanjkavanje prethodne vlasti obavljala u maniru iskusne glumice kojoj je tekst samo orijentacija, vodič kroz intonaciju, mimiku i promišljenu svedenu gestikukaciju; svaki ministarkin zovimo ga opanjak sa predumišljajem je bio pripremljen, verovatno i vežban pred mikrofonom i pred ogledalom, suvereno je prelazila iz strastvenog monologa u ton miran, hladan, zastrašujuće staložen – svesna da je publika uveliko pokorena, da je poverovala u dramski tekst i u palimpseste iz kojih je probrane i brižljivo poređane artefakte nabrajala.

Da li se po uzoru na Nikolić Tomislava ministarka takođe školovala uz rad, da li je usled okapavanja na Akademiji lepih govorancija možda popustila u Evropskoj investicionoj banci, pa joj je verolomna Evropa možda uštinula neki bonus, ili je usporeno njezino napredovanje u blagoslovenoj zelenaškoj hijerarhiji, tek, obrela se u Vladi, nisam do pomenutog zasedanja Skupštine znao ni odakle se tu stvorila, sad shvatam da su skauti SNS-a otkrili biser koji je čamio iza šaltera, ili u kakvom ofisu gde se ni prozori ne otvaraju, za lično mene otkriće Dubravuške ravno je otkriću, umalo ne rekoh otkrovenju litijuma: bilo mi je bolje dok nisam znao ni za rudno bogatstvo, ni za novo pojačanje ionako pojačanoj vladajućoj klasi.

&

Naš vlasnik obožava nadmetanje, pobede, šampionstvo, ne sumnjam da bi izdominirao i na BRIKS-u, a drži nas još uvek, kao i samog strpljivog domaćina, u neizvesnosti, u stepnji i nadi: hoće li se vinuti do Kazanja? 

Na samom početku „Mrtvih duša“ besposleni varošani posmatraju dolazak glavnog junaka, oni ne znaju da je to glavni junak (ni da će se i oni pojaviti u mojoj prozi), to je za njih tek pridošlica u kočiji koja im se ne čini besprekornom, jedan im je točak sumnjiv i pitaju se bi li mogao stići do Moskve, pa, mogao bi, kaže jedan. – „A do Kazan’a?“ – „Do Kazan’a ne doedet!“ (Do Kazanja neće stići!), time se razgovor na početku romana i završi, međutim će na kraju, kad glavni junak bude hteo da iščezne iz varošice, taj točak, koji se doimao kao puki uvod u pripovedanje, ili čak kao suvišan, imati itekako važnu ulogu, ali kad god se setim toga upitam se: „Car naš batiushka doedet do Kazan’a, ili ne doedet?“

Dok ja pišem ove retke grešne vlasnik dvori kralja afričkoga koji ne šće Kosovo priznati, dobro čini, i dobru se nadaj, da je je kralje Kosovo priznao, ne bi Srbi za kralja ni znali, ovako nam svima srce puno, ja doduše u selu sitnosopstvenički sakupljam orahe sakrivene u travi zelenijoj, gle, nego što biva u proleće, kad se sneg napokon otopi, ali i da nije tako, vlasnik nas nije mislim ni pozvao da mašemo i kličemo monarhu, odabrao je poklone za kraljevih jedanaest lepših polovina, i čeka da mu vidi kraljevska leđa te da nakonec prelomi hoće ili u Kazanj, ili će u progonstvo, koje sledi ako se odbije poziv domaćina kakav je Vladimir Vladimirovič.

Nadam se da će otići, čime će, mezhdu prochem, velikan pobediti i točak na Čičikovljevoj kočiji.

Naslovna fotografija: Fonet, Zoran Mrđa