Matematička sekcija MUP-a izračunala je da demonstranata u Beogradu može biti najviše pet hiljada, bez obzira koliko se ogorčenih građana skupilo i koliko je podanika šetalo ulicama prestonice.
I dalje se nezadovoljnici drže oprobanog trika, kreću se da bi stvorili lažnu, ulepšanu i umnogostručenu sliku o sebi, marširaju, idu strojevim korakom, kasaju, galopiraju, ali kad se ta pamplonska slika zamrzne, i kad analitičari, koji sada već izrastaju u specijalni odsek MUP-a, razdvoje i prebroje nezahvalna telesa šetača, bude ih i manje od pet hiljada. Što je za predsednika Republike i za njegovog ministra policije – koga je i heftalicom prikačio uz svoje blagoslovne skute i neće dopustiti da ovaj bude smenjen sve dok je priheftan! – naučni dokaz da prebrojani, žalosno malobrojni demonstranti nisu ni u čemu u pravu, niti bi mogli biti. Doduše, predsednik Republike ne ponavlja svoj poklič apsolutnog monarha (da im neće ništa dati sve da ih je i pet miliona), po ugledu na svog zasad nesuđenog visokog gosta Makrona, koga je bio rad da ugosti i pregosti, nagovestio je da bi možda mogao razmotriti beznačajne primedbe lakovernih i zavedenih demonstranata, ali nipošto ne bi udostojio pažnje nikoga od onih koji su demonstracije organizovali. Dakle, ako donesem potvrdu, a nju bi mi mogli izdati jedino Batini iz bogumile BIA-e, da nisam ja mamio stanovništvo da dođe pred Filozofski fakultet, dobio bih svojih petnaest sekundi slave – da kažem šefu države šta mi se u njegovom svevlašću ne dopada.
Zamenik javnog tužioca je za streljanje Slavka Ćuruvije okrivio državu, predsednički par i vladu, nalog je potekao iz vrha vlasti, a porota je bila cela vlada, kazao je zamenik, a dosad se, ne bi mi valjda to promaklo, nije oglasio član te vlade koji se inače danonoćno izjašnjava o svemu živom i neživom. Ali zašto bi se i počešao ako nije pomenuto ime njegovo?! Jeste bio u toj vladi, Aleksandar Vučić, ali je bio ministar informisanja, a informisanje je javno, dok je ubijanje državinog neprijatelja tajno, tajna operacija beše pripremana u sektoru koji je takoreći suprotan, suprotstavljen ministarstvu informisanja! Ministar informisanja usredotočen je na ono što stanovništvo treba da sazna, a ne na ono što bračni par i Služba diskretno pripremaju, e sad, kad je ta tajna operacija bila uspešno okončana, ožalošćene i poplašene pokojnikove kolege imale su punu slobodu da pišu šta se desilo na Uskrs te daleko joj lepa kuća godine.
Junak nedelje je Zvezdan Terzić: „Duh predsednika Vučića lebdi stalno nad Marakanom!“, ko bi rekao da se rukovodilac našeg najtrofejnijeg kluba toliko napajao Svetim pismom, te da će se jednog lepog dana i sam oglasiti jezikom Mojsija, Duh Božiji lebdijaše, Glas je Gospodnji nad vodama, e, samo što duh Aleksandrov nije nad vodama, nego je nad engleskom travom čije nam je seme doneo lično Toni Bler, duh predsednikov lebdi nad višekratno paljenim tribinama i nad službenim, osveštanim prostorijama Uprave, još na početku svoga svevlastvovanja negdašnji navijač crvenobelih dao je besu da će za „Zvezdu“ i „Partizan“ Srbija uvek imati para, ono što pretekne kad ovi giganti vaskrsnu iz bankrotstva svekolikog, ima da ode na izgradnju Nacionalnog stadiona, koji će uz Beograd na vodi biti zadužbina Vučićeva, a kad Stadion bude pušten u svečani nacionalni pogon, kad se nad njim bude zavijorio naš barjak na jarbolu kakav niko u Evropi nema, kad budu plaćene sve novogodišnje jelke, kad muzičarima koji će u Beogradu svirati za doček bude isplaćeno 420 hiljada evra, kad svaki iole uspešan sportista bude dobio stan i nacionalnu penziju, tada će Srbija da se posveti rampama, i nijedan srpski voz više neće biti usporen ili izbačen iz šina.
Zvezdan Terzić / Foto: Fonet, FK „Crvena zvezda“
Pravljenje rampi, koje su primitivne kao sistemi za irigaciju u starom Egiptu, ispod časti je našoj državi, zagledanoj večito u nebesa, gde je zapisana naša večita i neizreciva slava, prelaz preko pruge nije dovoljno pompezan da se naše velmože na njega usredotoče, one uvek putuju pod pratnjom, koja druge učesnike u saobraćaju tera u stranu kao besnu paščad, ako se neko pak vozi, a nije u svečanoj koloni, neka otvara oči, pa će videti voz! Ubrzo nakon nesreće kod Niša od lično Ministarstva saobraćaja čuli smo da je u pitanju ljudski faktor, slažem se, ali zar niste i vi neki faktor?!
Uslužni kako ih je Bog stvorio novinari su se raspisali o sudaru na obeleženom pružnom prelazu, ja bih radije napisao „nezaštićenom“! Naglašavano je da su sve službe spasavanja stigle na lice užasnog mesta veoma brzo, da su povređeni zbrinuti na najbolji moguć način, što verujem da je istina, i dobro je što i tu nismo podbacili, ali od vesti o vatrogascima, spasiocima, lekarima – vesti koje svedoče koliko je država savesna i divno uređena – nije ostalo mesta za jednostavno pitanje: „Zašto nemamo rampu?!“
Mogla je i prethodna, omražena vlast da pravi rampe, ali je i Tadić Borisu bilo draže da zida i da svečano otvara velelepnu školu u drugoj državi, nego da gradi rampe: koji je predsednik republike ikad presekao vrpcu na otvaranju rampe, ko je od njih doneo da ne kažem kamen temeljac, onaj teg koji visi na jednom kraju rampe?!
Vrh države mi se čini spremnim da nevoljko prizna kako je još neko, osim nesrećnog vozača autobusa, možda unekoliko suodgovoran za nesreću, ali bih rekao da će u najgorem slućaju neko iz Železnice biti premešten na manje vidljivo radno mesto, ni na kraj pameti ne pada ministarki saobraćaja da su i rampe u njenoj svečanoj nadležnosti, a ne samo slavni Koridor koji hoće da završi navrat-nanos da bi se ona i Vlada time mogli hvalisati što pre!
U svemu što sam pročitao posle nesreće je i naučni podatak, koji su državni činovnici za naše dobro iskopali i predočili nam ga u „Politici, da na tom mestu od januara 2014. nije bilo nesreće! Sad bismo proslavili četiri godine neginjenja i neosakaćivanja na tom prelazu preko pruge! Da su tamo traktoristi, kamiondžije, biciklisti, ginuli onako često kao što često padaju perači prozora u Americi, Ministarstvo saobraćaja bi zacelo obratilo svoju božansku pažnju na tu crnu tačkicu, ovako, izgledalo je da do narednih izbora neće na tom prelazu niko stradati!
Da je niška nahija poklonila Vladi Srbije sve svoje rampe, kao što je poklonila Aerodrom, onda bi senka, ne veća od senke koju u kratkotrajnoj obdanici pravi poslednji neopali list sa krošnje lipe, možda mogla da padne i na našu megalomaniji i samoreklamiranju vazda okrenutu Vladu, ovako…
Država se, iz čiste svoje dobrote, obavezala da uskoro tamo napravi rampu: vi nama „Konstantina Velikog“, mi vama rampu, sa izvesnim doista zakašnjenjem koje nije naša krivica, i sad smo kvit!
Naši vladari i naši vlasnici ne razlikuju važno od nevažnog, prepoznaju jedino šta je korisno, a šta štetno kad su u pitanju njihovi vlastiti, porodični i oligarhijsko-partijski interesi, ali kad se radi o zajednici ova njihova urođena manica, fabrička greška, postaje nesnosna: ne pamtim razdoblje u kojem su podanici bili ovako svestrano reketirani, da bi ogroman novac, na nedostojan način oduzet stanovništvu, odlazio na luksuzacije olimpijskog plemena, na sportiste koji treba pronose našu veličinu i nadmoćnost, na đinđuve koje šljašte po banderama da bismo zaboravili u kakvom mraku zapravo živimo.
Još samo rubrika „gde su, šta rade“. Možda treba da menjam njen naslov, jer naš prestolonaslednik nigde ne radi, i da smo država onakva kakva je bio Sovjetski Savez, bio bi optužen da je društveni parazit, kao što je bio optužen Josif Brodski, ali ne, koliko god se ne snalazio u sintaksi i u fonetici jezika otaca i jezika onih kojima da zavlada, prestolonaslednik je kao riba u vodi kad ode u katastar, raspolaže kako kaže dokazima da je njegov deda, kralj taj i taj, broj taj i taj, oba dvora, Beli i ne znam kako se zove ovaj drugi, Kraljev valjda, kupio novcem koji je otkidao od svojih kraljevskih usta, naša bleda matera dužna je da kraljevom unučetu sve to sada vrati, ili u vidu dvoraca sa pripadajućim hektarima vrtova, ili u ćupovima punim dukata žeženih, ne znam, oko pola milijarde evra, pa za te pare država ima muziku kojom će razgaliti pauperizovane staleže! Za novac koji potražuje kraljević mogu se napraviti stotine rampi, verujem da je prestonaslednik našao ugovore o svemu što je blagopazario njegov deda, ali ja, u nemogućnosti da se lično obratim Njegovom Veličanstvu, pitam otkuda ijednom monarhu toliki novac: ne verujem da je Kralj radio honorarno, ne verujem da je unuk našao ijedan kraljev ugovor o delu.
