Reč nedelje

Na konkursu za reč nedelje pobedila je reč „zločin“, sve se više političara priklanja ovoj iskonskoj slovenskoj reči doklen za „genocid“ neće niko da čuje, ja sam povodom Srebrenice bio predložio reč „nepočinstvo“, akt iza kojeg stoji nepočinilac, biće nedostupno organima gonjenja, ali je zločin ako se tako može reći trijumfovao. G. Vuksanović koji se skrasio u DSS-u dao je svoje književničko mišljenje – zločin. Čuveni jagodinski filololog g. Palma došao je do istovetnog naučnog saznanja, i SPS je za to da Skupština tom rečju žigoše ne samo nemio događaj u Srebrenici nego sve zločine, pretpostavljam i ubistvo Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, višestruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, dvostruki atentat na Vuka…

https://youtube.com/watch?v=DS9EYJLRBBI%3Frel%3D0

Sveti sinod je svetosavski razrešio dužnosti vladiku Artemija, nisam se udubio u sve što se pripisuje ovom privatnom preduzetniku, preduzimaču raspoloženom da hram Gospodnji

on najpre izgradi pa da ga tek onda lično i pusti u svečani pogon: osveštenje mu dođe kao originalni softver, kao neki Windows koji vam pripada ako kupite nov laptop od ovlašćenog dilera; čitam kako je ražalovani velikodostojnik izvrdavao da osvešta svetinju koju je bio rad da gradi, ali mu se posao izmakao jer se cena davaocu posla činila previsokom, grehota božija, firma ima baš lepo starinsko ime „Rade Neimar“ (što je meni zvučalo kao neki crkveno-privatni „Komgrap“), Izgleda da ni novac namenjen sprskoj siročadi u lažnoj državi Kosovu i obnovi svetinja (i deca su svetinja, zar ne?) nije baš neokrnjen stizao tamo gde je poslat, Artemije se bio postavio kao neki lokalni UNESCO i izgleda da je dosta novca namenjenog čuvanju baštine, ali i nejači, prolazilo kroz njegove blagoslovene ručice.

Glasine o visokoj kiriji za rezidenciju naše ambasadorke u Parizu doprle su do ušiju svetlog cara koji se, gle, nije pridružio Jeremiću, Vladi i Ministarstvu inostranih poslova (a ovi su tvrdili da sedam hiljada evra nije ništa naspram svega što će nam ambasadorka sačuvati te povratiti zahvaljujući i lepoti zdanja gde će primati strane glavešine, gotovo su žalili što nije nađen još skuplji nužni smeštaj), g. Tadić nije svoju drugaricu ni branio ni rezilio, nego je kako novine javljaju kazao da se kirija mora sniziti, čime je postideo nezajažljivog stanodavca, personu koja se dosad provlačila dok se na ambasadorku svako piskaralo bacilo kamenom: najlakše je obrušiti se na onog ko plaća ili na onog za koga se plaća, a iza svega stoji tradicionalna i neutaživa pohlepa vlasnika gradskih nekretnina!

Mediji su već iščeprkali kako hrvatska predstavnica/predstavnik u UNESCO nema rezidenciju nego da UNESCO ima neki sobičak gde je moguće utanačiti međunarodni ili bilateralni sastanak, a najam toga sobička plaća lično UNESCO i na raspolaganju je svakome ko se blagovremeno najavi, da, ali hrvatska sama čuva svoju baštinu, pa čak i deo srpske baštine koji joj ostao nakon etničkog čišćenja, a naša ambasadorka pred kojom je misija i po mora biti sigurna da zidovi njene rezidencije nemaju uši!

Jeste narodna kujna u Ćupriji zatvorena, njeni abonenti pomalo i gladuju, gladuckaju, da parafraziram oturenog poslanika Ilića, ali svako zna da narodna kujna ne spada u kulturnu baštinu, naprotiv, kulturna baština i svetinje su ono čime se ponosimo, a u samoj ideji narodne kujne ima nešto postiđujuće, ima nešto profano pa zašto ne reći i nekulturno – kako ćemo u svetli kapitalizam ako imamo mesta gde svi kusaju isto jelo?!

Vlada je, veli Jeremić, bila jednoglasna da se uzme baš stan za koji je gazda zacepio sedam hiljada, pa sama ta jedinstvenost Vlade koliko vredi i zar nam neće doneti mnogo više nego što će nas koštati pariski period Tomić Zorice! O g. Jeremiću ja nestručno, samim tim i neovlašćeno mislim da je postao travel adict i da mu se zbog te njegove zavisnosti ništa ne čini preskupim: šta su sa gledišta takvog frequent flayera koji naravno ne letucka sam tričavih sedam hiljada mesečno!

Novinari su proigrali poverenje Nate Mesarović i mogu ga povratiti samo udvostručenim radom, a njihovo je, nisam to ni znao, da rade na sprovođenju reforme sudstva, umesto da traže i nalaze senzacije, šta je još bilo, ministar se izvinio ošamarenom novinaru i stvar je završena, građanin koji je udario poslanika Ilića nije se izvinio i eno ga u pritvoru, o udarenom poslaniku zaseda specijalni odbor za bezbednost viših bića, a povodom bizarnog izliva nežnosti ministra Mrkonjića nije se oglasila ni Vlada ni injžinjerov pretpostavljeni! Niti šef njegove partije koji je doista bio u Americi, gde su ga usred molitve na istoimenom doručku sustigle glasine da je neko iz njegovog kabineta maltene poznavao veletrgovca narkoticima g. Šarića. Koga američka DEA nadzire i otkriva po Crnoj Gori narušavajući teritorijalni integritet te mlade države i bacajući pod noge pravo g. Šarića na privatnost.

Pravednici zaduženi za podvoz olimpijskog plemena hitro su otpustili vozača koji je sa sekretaricom predsednice parlamenta bez odobrenja i bez ikakvog državnog razloga pošao državinim audijem na izlet u Istočnu Srbiju, možda i da vidi Đavolju varoš o kojoj se toliko priča; sa sekretaricom danima se nije znalo šta će biti, na kraju je osuđena na četvorogošnje tavorenje, uskraćena joj je mogućnost napredovanja, eh, kad ne znam činove u sekretarstvu, kao što sam znao u JNA, pa ne mogu ni zamisliti dokle bi sekretarica dogurala da je ostala u blagoslovenom ozračju Slavice Đukić Dejanović koja će sada morati da radi sa nekom neprovozanom ama posve nepoznatom personom. Samo, to je moja sramota: znam pisarske i činovničke činove u carskoj Rusiji a ne znam u šta bi se sekretarica Slavice Đukanović Dejanović razvila da nije lakomisleno sela u državin audi koji će preticati kolonu i obresti se posred uviđaja nakon saobraćajne nesreće.

Direktorima javnih preduzeća rečeno je da Vlada neće blagonaklono gledati ako si plate povećaju iznad dvesta dvadeset hiljada dinara. Ko je izračunao da je baš ta crkavica dovoljna za tako odgovoran i dalekosežan posao ne znam, ja sam za to da im se da po sedam hiljada evra – ta svaki od njih štiti našu baštinu i naše svetinje.