Retrovizor# Azil za Zagorku

U koliko smo filmova gledali kako građanin panično premda punonadežno utrčava u ambasadu neke od zemalja slobodnog kako se govorilo sveta, i traži azil, jer je u svojoj zemlji na pravdi boga decenijama progonjen? E, sad smo videli građanku Srbije kako traži od ambasadora lično da je pusti u njegovu eksteritorijalnu auru, jer je za njom režao čopor novinara “Insajdera”, čuo se jasno škrgut zuba, i žrtva je koracima onoliko brzim koliko ženska obuća i suknja to dopuštaju dotrčala u sigurno ozračje ekselencije: “Kućicaaa!” U ovom uzbudljivom dokumentarcu ovekovečena je naša glavna tužiteljka, Zagorka, žena koje nema, i američki ambasador Hil, čovek koga ima, koga ima svuda.

Tajanstvenu tužiteljku koja otmeno ćuti na sve što se u njenom blagoslovenom sektoru događa novinari su pitali hoće li prozboriti koju o pljački stoleća pavšoj na Svetu nedelju 17. decembra, to se pitanoj mrsko učinilo pa je potprašila pete, ako se tako može reći, i, sreća u nesreći, u jednom buketu ugledala je i američkog ambasadora: “Ne dajte me ovim goničima, neće da me ujedu za gležanj, ali hoće da me nešto pitaju, što je pogubno po moje zdravlje i moju etiku, koja im je, avaj, predobro poznata…”

I zaista, zaštitnik se postavio viteški, rekavši progoniteljima da ometaju privatan razgovor, čime je hajka prekinuta, pa se primerak ugrožene vrste ubrzo provukao umalo ne kroz čestar, glavna tužiteljka iščezla je kroz pomoćni izlaz ili, radije, kroz vrata za slučaj evakuacije, jer to jeste bila evakuacija.

Najbolji student mog fakulteta opovrgao je moju opsesivnu tvrdnju da su diplomate ladoleži kojima treba uskratiti sve moguće povlastice i koje pre svega treba lišiti onih crnih tablica, jer ne rade oni ništa što bi iziskivalo bilo kakvu privilegiju u saobraćaju i u ovozemaljskom paklu zvanom parkiranje, Ivica Miljacka Dačić zabranio je svim pripadnicima svog ministarstva da planiraju bilo kakav odlazak za praznike, jer se bitka za našu pravicu u nepravednoj svetskoj organizaciji razbuktava, može svak da si skuva uskršnji ručak, ali slobodnih prazničnih dana neće biti, samim tim ni egzodusa mipovaca, bili ovi karijerne diplomate (kakav izraz!), bili činovnici kakav je bio Akakije Akakijevič: spremačica si, ili portir, u Nemanjinoj, bićeš na poslu dan-noć, jer će malo viši činovi isto biti u povišenoj diplomatsko-borbenoj gotovosti, pa im moraš biti na usluzi, a kad sprečimo podli zamysel Prištine da uđe gde joj nije mesto, i kad osujetimo bolesnu navadu čovečanstva da nam istetovira etiketu genocidnog naroda, onda slavite što god vam drago, Praznik rada, Voskresenje, Dan pobede, Dan UDBE… sve što pada u mesecu maju. Pa da! Ovo je istorijska nepogoda koja nam je vratila neprežalnog Vuka Jeremića, otrgla ga je od njegove profesorske međunarodne karijere i od nauke kojoj će tek dati mnogo toga, vladar je prihvatio da mu Vuče bude lični kurir, poneo se kudikamo pametnije nego Lala kome je gorela kuća, pa se među onima koji su dotrčali da je gase pojavio i meštanin sa kojim nije divanio, vlasnik ga je oterao na šta je nesuđeni vatrogasac kazao: “Neka, neka, goreće i moja kuća…” Ovog puta, na našu sreću, istorija nije ponovila vic, nego je ispala odgovorna, ozbiljna, uspeh koji nas čeka u bliskoj budućnost biće zaslužen i biće zajednički.

Ana Brnabić prosvetlila nas je bila da bi održavanje lokalnih izbora svih u isto vreme dovelo do protivprirodnog, protivzakonitog i nehrišćanskog skraćivanja mandata, što bi bilo prvi put u istoriji, verovatno je mislila na našu istoriju, jer drugde je možda bilo tog nasilja nad izabranim i imenovanim dužnosnicima, da, istorija šta je drugo neko ulančavanje mandata, kao što je roman kak se govorilo ulančavanje novela, dežurni baksuzi su predsednicu skupštine pitali šta je bilo ono kad su na jedan mig silni gradonačelnici zimus dali ostavke za pet minuta, kad su se mandati gasili kao što se izjutra gase sijalice na banderama, jedna za drugom, u nizu koji oko hoće da spoji u jedno jedino veliko utrnuće električnog svetla; nedavno nam je zaštitnica zakona i zatočenica naše pravne prečiste tradicije rekla da je u konsultacijama sa predsednikom odlučila da izbori budu jednovremeni, prvi put u istoriji biće oštećene mandatlije, koje su računajući na svoj sinekuru možda digle i kredit, ali nužda zakon menja…

Poznati glumac koji nije miljenik vlasti, a ni vlast nije njegova miljenica, uhvaćen je sa marihuanom tek kupljenom na Voždovcu, omiljenom šetalištu i lečilištu žitelja Male Krsne, i uživalac i njegov dobavljač obreli su se u pritvoru, predsednik Vučić ovog puta nije stigao da se umeša u nemio događaj, nije rekao da privedeni nije nikoga ubio, da nije nađeno pet tona kokaina, nego jedna ili dve buksne kanabisa, uveliko legalizovanog u zemljama kakva bismo mi da postanemo, ne znam hoće li Anuška i u parlamentu osnovati kreativnu sekciju i da li će prestupniku pružiti priliku da se iskupi i iskaže, ali verujem da bi umetnik zahvalio frazom “ponuđen ko počašćen”.

Naslovna fotografija: Fonet, Božana Pavlica