Samo jednom se ljubi

Sve je dobro što se dobrim svrši, a svršilo se poljupcima kojima je predsednik Republike obasuo naše vaterpoliste; poput tića koji pruža kljunić prema majci kad mu donosi hranu, predsednik je istegao vrat naviše i ispoljio želju da se ljubi, reprezentavci su ostajali sagnuti i pognutih glava da bi im predsednik ne samo okačio medalju, nego da bi u svaki pobednički obraz utisnuo po jedan nezaboravni cjelov. 

Ovo gledaju i Rusi, pomislio, i neće im srce biti na mestu kad vide da pada samo jedan poljubac po osobi, nisu to Amerikanke, nije to “Seks i grad”, gde se susret drugarica obeleži i otpočne jednim ovlašnim poljupcem (čemu je podlegla i naša omladina). 

S druge strane, možda su u kabinetu ili u Predsedništvu izračunali da bi kompletno ljubljenje sa petnaestak naših na pobedničkom postolju potrajalo puna dva minuta – ako na jedan troljubac ode u proseku tri sekunde, a ode i više. 

Da su zlatnu medalju uzeli Rusi moglo je pasti ljubljenje u usta, tu je zaista dovoljan po jedan sočniji poljubac; ne znam bi li predsednik pribegao istoj vrsti intimnosti da su zlatnu medalju osvojili Crnogorci, ali ne bi mi bilo pravo ni da sam Kolinda Grabar Kitarović, koja je kao Nikolićeva domaćica bila pripravna na rukovanje, možda i na odmeren i kratak hug, kad je shvatila da joj ne ginu poljupci, tad se ponadala da će biti dovoljna dva komada, što je hrvatska mera od njihovih prapersijskih dana do nove zore tj. života u nezavisnoj Hrvatskoj, ali je naš predstavnik bio uporan i držao je nevoljnicu u klinču dok nije ispunio naše trojstvo. 

Tja, nismo cvećke ni mi koji smo istorijski meč gledali u svojim domovima, ili u nekim od milijardu SUR: dok su Crnogorci vodili, govorili smo da su to sve naši, da smo svoji, da igramo sami protiv sebe, te da je medalja naša, srpska, koja god ekipa pobedila, a čim je Srbija izjednačila opet smo prihvatili crnogorsku samostalnost i samobitnost: “Evo vam vaše “šj” i koji još suglasnik ono beše endemska crnogorska vrsta – Sr-bi-ja!” 

“Po-li-ti-ka” – kliče ponosno Smajlović Ljiljana dok službeno brani srpski jezik (ne zna se od čega, barem ja ne znam), ali se i rasrdi na najstariji dnevni list kad ovaj objavi adresu medijskog magnata Rodića, a bio je dužan (tj. dn. List) da sve lične podatke zacrni, ovo je kršenje zakona i bacanje etike pod noge, zar smo to uradili, krivi su urednici, na čelu sa glavnim urednikom tj. urednicom tj. mojom malenkošću; kao predsednica UNS-a kazniću glavnu urednicu “Politike” ovim usmenim ukorom, koliko sutra mora izići ispravka, faksimil spornog dokumenta sa potpuno zatamnjenom, nerazberivom adresom, ili možda ne mora ni ceo dokument da se ponovo štampa, nego samo crna traka, formata flora koji nose ožalošćeni. 

Tako je to kad imamo jednu istu osobu na dva odgovorna mesta, ali kad dođe do konflikta, Ljiljana iz UNS-a rezili itekako svoje ja koje hleb zarađuje u “Politici”, Ljiljana iz “Politike” okreće Ljiljani iz UNS-a i drugi obraz, imamo primer samokritike i samokažnjavanja, ali kad to prođe, opet ćemo imati prijatnu bonacu, novinari koji se veleistaknu u “Politici” biće predavači novinarstva u UNS-u, dobro čini i dobru se nadaj. Primer je i mislim Popadićka, strah i trepet za NVO, Prljavi  takoreći Hari za loše momke, koja bude ovenčana nagradom “Aleksandar Tijanić”. “Politikina” kampanja “Čuvajmo srpski jezik, ali ne i srpske NVO” naravno da nema i ne može imati veze sa polupanim pendžerima i vratima jedne od ozloglašenih stranoplaćeničkih udruga, to je delo nacionalno samoosvešćenih pojedinaca i grupa, kao i paljenje ambasada, Džamije i sl. Ako nisi objavio adresu izdajnika, nisi ni pridoneo nasilju; ako nekome pak objaviš i adresu, sutradan se izviniš, naknadno je zacrniš i Rodić – ni brigeša ga!  

Priroda se brine da RTS uvek ima komentatore koji padaju u ekstazu kad našim sportistima krene dobro, tako je sada meni nepoznati počinilac tvrdio da Srbi maltene žive za vaterpolo, a je li baš tako, pre će biti da smo gladni uspeha, pobede i slave, sve mi volimo što se okruni zlatom i što nam omogući da čujemo “Bože pravde”, odjedared smo ludi za tekvondom, obožavamo skok u dalj ako Ivana Španović skoči dalje nego tuđinske lepojke, obožavali bismo i matematiku da nisu vaterpolisti tako dobro igrali, jer su naši omladinci na takmičenju osvojili isto tako zlatno odličje, pa se neko setio da ih priključi delfinima na Trijumfalnom balkonu: pobeđujemo tamo gde se traži snaga i srčanost, ali ni tamo gde um caruje nismo bilo ko, naprotiv, i tamo haramo. 

Odlikaši su se odazvali da bi im organizatori kazali kako balkon nije projektovan za toliko duša, te da će njima biti klicano nekom drugom prilikom, šta da vam kažem, deco, ako ste razumeli Rimana i Lobačevskog, imajte razumevanja i za našu vladajuću partiju, čiji rodonačelnik tokom studija nije stizao da kao posebno nadaren ide na međunarodna takmičenja.