San zimske noći

Deda Mraz je na Sv. zemlji prevazišao sebe: satima je očinski slušao šta kome nedostaje, za to vreme su mu se neznano odakle javljali predobri ljudi, koji su, gle, svi imali Deda Mrazov broj, i daljinski poklanjali šta je ko mogao, traktor, pet jaganjaca, ovce dvizarke… Dolazak dugo iščekivanih sanki koje vuku srpski irvasi u Laplje Selo bio je božanski znak da će želje sviju okupljenih biti ispunjene, neke tokom duge, čarobne svetojovanjske noći, neke doduše tek naredne radne sedmice.

Deda Mraz je i školama koje oskudevaju u đacima obećao da će skamije uskoro biti popunjene, pretpostavljam da će vanredno biti upisana deca iz zemalja koje nisu priznale Kosovo, uglavnom će učitelji redovno održavati nastavu i primaće punu platu; za razliku od međunarodnog Deda Mraza, koji ne krije zimogrožljivost i vazda ima kapuljaču, šubaru, šal i nepromočivo odelo u bojama našeg najtrofejnijeg fudbalskog kluba, Deda Mraz iz ove priče izlagao se požrtvovano studeni i kiši, bez kaputa, gologlav, nepokolebljiv i neprehladiv, za njegovim junačkim primerom poveli su se i njegovi šegrti i pomagači, jedan je rizikovao da mu se farba iz kose izlije i po svetlom razdeljku, drugome su oči bile pune suza, da li zato što mora i on da kisne gologlav, ili zato što rukovodi ustanovom u čijoj je nadležnosti bilo da čuva i život ubijenog političara? 

Predsednik Republike, jer to je predsednik došao da ličnim prisustvom i harizmom osokoli zemljake te da ih na licu mesta opskrbi njima nedostižnim potrepštinama, zna se koliko uživa u rekordima (postoji i takmičenje ko će duže opstati u sauni: pre desetak godina svetski šampion je u borbi za zlatnu medalju položio svoj sportski život); naš vladar nije nikada snimljen u sauni, koja je, zar ne, simbol plandovanja, uživancije i raspuštenosti, nego je, naprotiv, vazda u nečemu hladnom i škodljivom: na pljusku, vetru, tonji, magli, inju, snegu i drugim agregatnim stanjima vode; tja, vladar naginje ekstremnim sportovima koji još uvek nisu postali olimpijska disciplina, i možemo se nadati samo da će ih Ginis udostojiti titule: koliko rano može da ustane, koliko dugo može da kisne, koliko dugo može da ne ode u klozet, a naročito koliko sati može bez prestanka da prima podanike i da sluša šta ih sve tišti i šta bi im sve dobrodošlo: građanka koja me je podsetila na Majku Hrabrost, otresito je od Spasitelja iskala ni manje ni više nego traktor, ne mora nov, dometnula je čuvši naglas svoj zahtev. Za nekoliko minuta, ćiriba-ćiribu, javlja se darodavac, daje nov traktor, država će prepostavljam oprostiti registraciju dok domaćinstvo ne stane na zdravu nogu, a naprednjaci će dobrovoljnim prilozima kupiti priključne mašine i kabinu, jer seljaci, za razliku od predsednika, kisnu samo kad moraju. Dobitnica je tražila i zaposlenje za sina, dve želje, nije predsednik zlatna ribica, ali se ovo sa traktorom raščulo i iz pomračine su stalno pristizali novi i novi pretendenti na traktor i zaposlenje; mladiću sa šajkačom su dobri ljudi mislim iz Bačke daljinski darivali pet žen. jaganjaca, da zapati kvalitetno stado, budućem srpskom Jakovu dobročinitelj je, sav ozaren, rekao da nakrivi kapu, ovaj ga je smesta poslušao, na šta ga je dobri čovek prosvetlio rekavši da se to samo tako kaže, kad neko više ne treba da brine, pa je u donatorskoj noći bilo malo i smeha.

Na Radiju je nekada bila „Večernja revija želja“, e ovo beše celonoćna revija želja, karneval na kome možeš poljubiti svakoga ko ti se dopadne, a u središtu čarolije stajao je mag i simbol darežljivosti i saosećajnosti, dovodeći u neravnopravan položaj i građane izvan našeg delića Kosova, i građane drugih država čiji su predsednici srca kamenoga.