Šapić ne podnosi Drugi svetski rat #Retrovizor

Zbunjuju me moji gospodari, ne znam treba li da volim Nemce, ili treba još da ih podsećam šta su njihovi pradedovi i dedovi učinili mom dedi i mom ocu (dedu držali u ropstvu četiri godine, nisam još tražio obeštećenje, oca koji je bio učesnik NOR-a iznurili su toliko da je dobio tifus i možda zbog toga oćelavio brže, ranije nego što su naši stari ostajali bez ruse kose, mada možda grešim dušu: braća mu po majčinoj liniji sva su bila kao Ed Haris), da se manem sitnosopstveničkih uspomena i nakana, zbunjuju me dvojica mojih gospodara, prvi je nas sviju i svega u Srbiji vlasnik, i, drugi, njegov vazal koji vlada varoši prestonom.

Prvopomenuti, koji može sve što poželi – ili na šta bude spolja primoran – mogao je carskim dekretom da sav naš litijum, kao da je reč o polusrušenom Generalštabu, pokloni „Rio Tintu”, ali ne, sam je, dragovoljno, iz srca svoje samovolje, izvukao uslov koji nipošto neće pogaziti: „Nećemo da otvaramo rudnik litijuma dok nam Nemci ne budu garantovali da ćemo da imamo čiste reke i planine!”

Dakle, Nemačka – koja kao i cela Evropska unija navija da se Srbija kurtališe litijuma i da zauzvrat, uz bakšiš, dobije zagađene vodotoke, zemlju, a možda i nezdrav luft – biće jamac da ćemo, kad se ratosiljamo rude, imati prirodu čistiju nego što danas imamo, engleski ambasador reče da bi imperija koja ga je ovamo poslala radosno učestvovala u napretku koji očekuje odjedanput simpatičnu Srbiju, hvala, ekselencijo, počastvovan sam kao podanik i kao suvlasnik jadarita, predsednica Skupštine ubi se reklamirajući životni standard na kome će nam Norvežani zavideti, a mislili su, sinovi Severa, da od nafte nema ničeg boljeg, ni skupljeg, ni blagotvornijeg po životnu sredinu, uglavnom, taman me vladar privoli da verujem Nemcima i da poštujem njihovu stručnu i nepristrasnu presudu glede litijuma, gradonačelnik na sva zvona javlja kako će stari nemački most lično on zameniti novim srpskim mostom.

Ima još nekih sporednih izgovora da se železnički most sruši, ali čak i da je u stanju u kakvom je bio kad je iz šmajsera perforirana okupatorska vrpca prilikom svečanog otvaranja, krajnje je vreme da se ta nacistička gvožđurija skloni sa lica srpske zemlje, da se više ne ogleda u našoj reci, koja doduše dolazi iz Hrvatske i Slovenije: „Ako nisam uspeo da Titov grob – koji je, ko zna, možda oduvek i prazan – humano preselim u Kumrovec, ili u Moskvu, ili u Drvar, gde su se svi polomili da ga Nemci ne zarobe, most mi vala neće prkositi i neće trovati najsrećnije dane u vasceloj mojoj političkoj karijeri, jer sam za politiku stvoren, vaterpolo je imao nadsportsku svrhu, da se baš ja, razvijem u predsednika opštine, potom i u gradonačelnika Beograda, grada koji će što se infrastrukture tiče biti etnički čist!”

Kad povežem ove dve stvari, da g. Šapić ne podnosi ni našeg jedinog Maršala, a da ne može očima da vidi ni protivničku stranu, a to beše nacistička Nemačka, rekao bih da gradonačelnik mrzi Drugi svetski rat, moguće je, Prvi svetski rat bio je lično naš, srpski, a Drugi je izrodio Jugoslaviju, koja je posebno okrutna bila prema malenom Aleksandru, budućem njenom reprezentativcu i sadašnjem gradonačelniku Beograda! Izgleda da mer počinje da voli tek ratnike iz devedesetih godina, nije li se ponosito slikao sa haškim osuđenikom Šljivančaninom, personom koja se ogrešila o oficirsku čast, a možda i o Ženevsku konvenciju?

Uglavnom smo dobili diverzanta koji kasni šezdeset godina, i koji neće lično minirati most stavljajući mlađani život na kocku, ali koji bi da bude upamćen kao neko ko je nemačkom fašizmu zadao poslednji udarac! Ali našto srušiti samo most? Ima u Vojvodini još kuća koje su sazidali Nemci, ima mlinova, dobro, jeste to malo izvan delokruga gradonačelnika, ali je Beograd preplavljen nemačkim automobilima, ako i nisu iz Hitlerovog vremena, sva su ta vozila iz pravne naslednice Trećeg rajha!

Ne može, znam, čak ni samovoljnik kakav je gradonačelnik naložiti da se vozila potekla iz nemačkih fabrika više ne mogu registrovati, niti voziti po gradu, ali mogao bi da za nemačka vozila uvede dodatni harač: voziš mercedes, audi, BMV – tehnički pregled i registracija će da te koštaju sedam koma tri puta više nego nekoga ko ima auto istovetne kubikaže i tog godišta, ali je proizveden u nekoj od zemalja koje nisu priznale Kosovo!

Da! Trudim se da ne slušam dovijanja zbog čega je časno i dušekorisno srušiti nemački most, a ipak mi dopre do ušiju da je to pomalo i zbog Malog Metroa. Mali Metro! Kao naziv neke gostione. „Mali Pariz”. U narodnim pesmama pominje se Mali Carigrad, ali to nosi uvek i humornu crtu, „Oj Užice, oj Užice, mali Carigrade”, ima i „Moćevčiću, mali Carigrade”, pri ćemu je Moćevčić tek deo Pljevalja, nećeš nikad videti pravi Carigrad, ali, tu gde živiš, potraži, ili stvori, ili zamisli, nešto nalik Kapali čaršiji; ono „mali” znači da se šalimo, tako i Beograd: ako će dobiti Mali Metro, Velikom Metrou se ne može zadugo nadati.