Šči za dvoje #Retrovizor

Pitali predsednicu Vlade koliko bi joj potrajao novac koji njena Vlada određuje kao minimum za rđavo zaposlene podanike, to je, ili će biti uskoro, četrdeset hiljada dinara mesečno. “Pretpostavljam da bih to potrošila za četiri dana” – rekla je premijerka iz glave; pošteno, troši dakle sedam-osam puta više, iako, kao ni Šef joj, nema vremena da se oda potrošačkom zanosu, na more ode nakratko u porodičnu kuću, jednom u pet godina…

Zloglasni minimalac planuo bi za četiri premijerska dana, pa kako onda živi radnik koji ne stanuje u Jovankinoj vili, kako je činovniku ili lekaru koji sam plaća bus-plus, ili plaća parkiranje, kazne za parkiranje, kazne za koje ima zahvaliti Oku sokolovom, koje je on i kupio policiji? Pa ne cvetaju mu ruže, to vidi i štaviše priznaje osoba koja ne mora da štedi, niti u ičemu oskudeva, ali, ali, premijerka nas je ljubazno prosvetlila da su ti isti ljudi, naša premila sirotinja, primali u crnim godinama prethodne vlasti trostruko manju mesečnu milostinju; po mojoj računici ondašnji, dosovski i demokratski minimalac potrajao bi premijerki možda jedan dan, ili bi uveče morala da skokne do skupštinskog restorana da tamo po ekstremno humanitarnim cenama pojede nešto za večeru.

Štedljiv je ispao i predsednik Republike, u Njujorku je svaki dan jeo samo boršč, kad je Njegova ekselencija g. Đurić rekla “my treat”, ja častim, gost mu je svojom trenerskom šakom prekrio belu, bezmalo dečačku šaku koju smo upamtili kad se jedina videla kroz zloslutne rešetke u crnom vozilu policije lažne države Kosove: “Ne budi smešan, nemaš ti nijedan dolar koji nije proistekao iz moje dobrote i moje naklonosti prema tebi, ja ću platiti!” Domaćin se lomio, bi li najdražem gostu kazao: “Ja i kad vi niste tu gledam da uvek poručim neko rusko jelo, šta mi se kad u Vašingtonu zalomi, boršč, šči, piljmeni, bljinčiki…” U deliću sekunde odlučio se za suprotan aproach: “Da nije Vas, ne bih, verujte, ni sanjao da Rusi imaju i vrhunsku kuhinju, moji će kuvari, blago meni, na kurs u matušku, pa se nadam da ću ruskim specijalitetima moći da vas lično poslužim u toplini moje rezidencije.”

Naši su bili štedljivi i kad su putni troškovi u pitanju, nisu hteli da lete u Rusiju, niti da brat’ia, ophrvana troškovima i oko rata, doputuju kod nas, nego su fino u Njujorku potpisali zavet o večnom domunđavanju, ne znam baš tačno naslov, sad se to zove konsultacije, i gle, oni koji Srbiji ne žele dobro okomili su se smesta na našu delegaciju što je u Ujedinjenim nacijama javno potpisivala ugovor, i to sa kim, sa onima na koje je međunarodna zajednica, iako ni sama nije neka cvećka, kivna kao što dugo nije bila, ali nama se ovde ne može ugoditi: kad se izgradi Beograd na vodi gunđamo što ne znamo koliko je to koštalo, pa čak ni ko je to platio, i šta kome pripada od silnih kubnih metara stambene površine, besnimo što smo dobili ružan i abnormalno velik spomenik kao estetsko obeštećenje za ubijenu železničku stanicu i za istoimenu prugu, sad nam smeta što našu ekonomsku i spoljnu politiku vodimo javno, ali tako postupa samo onaj ko je do srži iskren, i ko je hrabrec kakvog čak ni Srbija nije imala u poslednja dva veka.

Vaše pravo da znate sve prelilo se iz Takovske 10 u odaje “Informera”, perjanica istraživačkog i preslobodnog novinarstva ugostila je višestrukog silovatelja koji je nedavno pušten iz zatvora, novinarstvo zaista iziskuje, kao i sud, uostalom, da se čuju obe strane, možda je na redakcijskom sastanku bilo rečeno: dosta nam je intervjua sa žrtvama, dajte da vidimo kako se pri tome oseća počinilac, kako je njemu, koliko u tom doista protivzakonitom i nebogougodnom činu ima užitka, ima li smetnji u vidu kajanja ili straha…

Novinarski podvig nije dobro prošao kod jednog dela publike, tako je to kad sredstva informisanja isprednjače toliko pred stanovništvom, glavni urednik je odlazeći na dužnost prošao kroz ženskog toplog zeca, čak mu je mislim jedan deo organizma bio potkačen vrhom ženske cipele i bio je, urednik, mora se priznati, izložen i imenici u nekoliko navrata ponovljenoj, a koja nije za štampu, ali je ostao iznad situacije, gledao je samo u mobilni telefon, jasno stavljajući do znanja da je skromni i posvećeni trudbenik medija, u ovom slučaju elektronskog, te da na nasilje neće uzvratiti nasiljem: progonjeni hrišćanin koji samo stiska minijaturno raspeće i sa njega ne skida pogled dok trpi bubotke, kletve i uvrede. Olimpijsko pleme kojem je toliko puta nesebično držao stranu ustalo je celo u njegovu zaštitu, beše to pokazno zanimanje “dobro čini i dobru se nadaj”: čak se i tužilaštvo nakratko trglo iz svog milenijumskog sna, pa bi građanka koja je prekoračila prirodnu meru mogla u razumnom roku dobiti i sudski poziv, sve je pravedno što se pravdom svrši.