Senza concorrenza #Retrovizor

Sve što je neprikladno nije mi strano!

Ovim bi rečima mogla da počne autobiografija vladara Srbije, ako jednog lepog dana bude poželeo da svoju neobuzdanu glagoljivost pretoči u lepu književnost. Ne znam nikog, ni iz života, ni iz literature, ko ima toliki dar da kaže ili učini nešto što ne ide ni u kola, ni u sanke: deci koja su došla prvi dan u školu predsednik Republike spočitnuo je što ne ustaju, pitao ih je zar nisu učili da ustanu kad uđe nastavnik, iz neke skamije se začuo glasić da nisu učili, pa kad bi učili, kad su se maločas obreli na nepoznatom mestu, nezvani gost je nemilosrdno rekao da će to morati da nauče: “Morate da ustajete!”

Pa zapravo ne moraju! Ustajanje je konvencija i navika, i nije uopšte nužno da tako ostane do Sudnjeg dana. Pozdrav može biti klimoglav, blagi naklon, kratko mahanje jednom rukom etc. Dok bude ovako kako je bivalo, đaci će ustajati, ali to će im njihove učiteljice i učitelji natenane i blago objasniti, to ne mora da se unapred zna i ne mora da bude primenjeno prvog dana! Nakon prve lekcije sa najvišeg mesta, posetilac je i prvačićima prodao svoju omiljenu mantru o beskrajnom naprezanju i radosnom izgaranju, falilo je samo da im kaže kako će porasti, pa će moći da navijaju za neki klub, a ako budu danonoćno učili možda će baš neko od njih postati predsednica ili predsednik Republike, pa će između ostalog obilaziti buduće prvake i moći će prvog dana njihovog školovanja da im očitaju bukvicu po vlast. nahođenju.

&

Vlasnik svega obećao je sportistima da će za svaku medalju na Olimpijskim igrama osvajači dobiti po sto hiljada evra, a da će mecena dati sve od sebe da ubuduće ova simpatična počast bude udvostručena; predosećajući da bi ga neko mogao pitati kako se daje sve od sebe da novac koji pripada svim građanima (od kojih jedino i potiče!) bude poklonjen sportistima, promrsio je nešto kao “ako bude prostora u budžetu”, pa kako sme da ne bude prostora, kad si Ti gospodar i prostora i vremena, prostora na kojem će biti srušena Železnička stanica, Savamala, Slavija, budžet mora biti takav da novac možeš trošiti kako god ti se bude prohtelo, da se izgradi Nacionalni stadion, da na mapi sajamskih gradova Surčin bude najvažnija tačka u Evropi, ti kupuješ “pume” policiji, ti plaćaš gorivo da Dodik leti u Hrvatsku i na Pasuljanske livade, zar sme budžet da se skupi jakože majica oprana na previsokoj temperaturi, biće prostora u budžetu, jer si Ti, Gospodaru, sam prostor, Gospodar si svega vidljivog i nevidljivog, sportisti treba samo da se neprekidno trude, kao što će se truditi i đaci prvaci, a nagrada sa najviše mesta mora stići, i mora biti iznad mogućnosti pauperizovane zajednice koja je stvarni i nedobrovoljni davalac tolikog novca za vrhunski sport.

Jer, ponoviću – izvinjavam se građanima koji uveliko znaju šta mislim – vrhunski sport je vrhunska luksuzacija, održava se zahvaljujući kapitalu, koji nepogrešivo zalazi u svaku oblast gde se može oploditi, i održava se zahvaljujući državnim vrhuškama koje drže da svaka novoosvojena medalja podiže njen ionako podignuti ugled u svetu! Potonje sam naučno osporio, najvećma na primeru Honekerove Istočne Nemačke i Čaušeskuove Rumunije: državi ne priliči, ne pripada i ne pomaže joj nikakva reklama!

Naš vlasnik očekuje od vrhunskog sporta i više od reklame: razbacujući se novcem koji pripada stanovništvu, pridobija za sebe kao glasače ne samo olimpijske i druge šampione, nego i čitave sportske saveze, krcate parazitima, pridobija sve njihove porodice, pridobija silesiju navijača koji se slažu sa ovim kraljevskim čašćavanjem viših bića. Deljenje stanova, nacionalnih penzija, bolesno visokih nagrada, nije izum našeg gospodara, ali ga je prigrlio, jer je u skladu sa njegovom zapravo navijačkom psihom, koja natkriljuje i dan-danas nove opsesije koje su se razbokorile u neobuzdanom samodržavlju: davanjem tolikog novca pobednicima Veliki ktitor pothranjuje san o natčoveku, biću poteklom od homo sapiensa, ali koje se razvilo toliko da mu za uspeh na jednom turniru treba dati više od dvesto radničkih plata!

Smatram da se sportisti, kao i umetnici, bave svojim hobijem na sopstvenu odgovornost: odlično igraš, super, ušao si u reprezentaciju svoje voljene zemlje, super-super, država ti plaća podvoz, konak i kost tamo gde se takmičiš, ali ako osvojiš medalju, ona ti je nagrada i plata! Kao osvajač olimpijske medalje verovatno ćeš zapasti za oko nekom od skauta koje kapital šalje na sve meridijane i na sve uporednike, pa ćeš za novac igrati u nekoj kapitalističkoj zemlji. Da, a šta ako nekog ne angažuje nijedan strani ili slavni klub?! Ništa, nije imao sreće, kao što može biti baksuz neki vrhunski tenor ili flautista! Nije imao sreće, kao što može nemati sreće bilo ko na belom svetu! Mora da se doškoluje, poput Tome Nikolića, i da ovlada novim veštinama, kao što vladar uči za trenera i kida strane jezike, na čelu sa kineskim.

U nemogućnosti da im se neposredno obratim, sportiste kojima ću dati nagradu, stavljam na privatni stuba srama, tik uz muzičare, koje sam ovde bio označio kao najkorumpiraniji stalež, koristoljubivo društvance koje neće zucnuti nikad ništa protiv tiranije, važno je da budu na državinim televizijama, da budu u žiriju, da im država plati zato što tobože besplatno pevaju sirotinji raji za novu godinu, da im država da milion evra za takozvani album, i nije ih sramota pred siromašnom rodbinom i komšilukom što nikada ne odu na protest, isto je, ako nije i gore sa sportistima, oni će, poput muzičara, na izborima uvek glasati za status quo, u samodršcu vide svog dobrotvora i jamca da će biti povlašćeni i ubuduće, niko od sportista nije odbio da ode na prijem kod čoveka koji je od Srbije napravio igralište za sebe i za svoje vazale, odbojkašice koje su, gle, dobile samo po pedeset hiljada evra za srebrnu medalju, donele su darodavcu čokoladu iz Belgije! Jako dirljivo, ali da znate šta Gospodar najviše voli kupile biste mu svaka po kesicu gumenih bombona. Ako vam se možda kiselo osmehnuo zahvaljujući za čokoladu, to je zato što vidi da ga na poznajete dovoljno: upoznaj predsednika da bi ga više volela.