Sicilijanska odbrana

Bio sam uveren da predsednik ne pravi nijednu pauzu, iako sedam dana u nedelji radi prekovremeno, kad, ispade da u Domu Predsedništva da ima garnitura za šah, verovatno je u ladici i pribor za „ne ljuti se čoveče“ („človek ne jezi se“), tu su domine, a na zidu tabla za pikado sa licem Dragana Đilasa… 

Predsednik Republike primiće svakog građanina koji zakaže razgovor, ali ovi koji protestuju nisu imali zakazano, i prirodno je što ih predsednik nije primio, nego se usredotočio na otrovnog pešaka, kako i ne bi – nasuprot Predsedniku sedi ne neki pacer nego Doktorelo himself: u šahu je plagiranje poteza velikana poželjnije nego u disertacijama…

Ali, što da ne odmere snagu naši najbolji sinovi?! Zaposleni, kojih je kod nas sve više i više, troše svoje pauze na ručak ili na pušenje ispred zgrade, vođa i njegova desna ruka unapređuju svoje kombinatorske talente.

Ovi pak napolju, naopački đaci, dokoni kako ih je Bog stvorio, došli su da ometaju predsednika u negovom samopregorevanju, ali im je opkoljeni to mudro i elegantno uskratio predavši se šahu, uostalom, evo izveštaja iz prve ruke, od igrača koji je verovatno dragovoljno uzeo crne figure, inače bi matirao doktora nauka pre nego što bi službeni fotograf uspeo da ovekoveči ovaj istorijski prizor: „Oni su opkolili zgradu u kojoj radim. Probili su ogradu. Na samo 11 metara su bili od mene. Samo nas je staklo delilo!“ Nadam se da je bilo neprobojno, otporno na udarce vešalima, ali kako je samo priseban naš predsednik! Ja bih rekao: „Bio sam im nadohvat ruke, gledao sam smrti u oči…“, a predsednik se izražava egzaktno, kao neki geometar, staložen, oprošten odavno od života te stoga sav posvećen šahu i dobrobiti podanika, čak i kad ovi to ne zaslužuju: „Oni su mislili da ću ja da se tresem i da molim za živu glavu. Ja ih se ne plašim. Mogao sam da izađem, ali bi pri mom izlasku nekoliko ljudi bilo povređeno, a ja sam to hteo da izbegnem. Rekao sam mojim momcima – ja nisam pognuo glavu u Srebrenici pod njihovim kamenicama. Ja sam se već bio pozdravio sa životom, ali nisam hteo ni milimetar da se pomerim!“ Metri, milimetri, sve precizno u jasnoj istinitosti… O kiču je poznato da se gnezdi u umetnosti i u svakodnevnom življenju, u reklamama i drugde, ali imamo li mi možda kič-državu i, grešna mi duša, kič-predsednika? Za kič su, mezhdu prochem, karakteristični kliše, krajnosti i udaljavanje od stvarnosti, ovo poslednje ponekad komično, ponekad groteskno. 

Nije li kliše hiljadu puta izgovorena fraza „ne pada mi na pamet“ (ne pada mi na pamet da se kandidujem za predsednika! izjava koja se pokazala veoma netačnom!), nije li kliše ponavljati „ja sa njima nemam nikakav problem“; nije li kliše tvrdnja „oni su mislili da ću da ja da se tresem i da molim za živu glavu?!“, nije li preterivanje, nije li krajnost ponavljati kako se nikoga i ničega ne bojiš?! Napokon, nije li udaljavanje od stvarnosti nelektorisana i polupismena tvrdnja „mi ne upadamo po institucijama“, i to od osobe koja je sve ustanove i sva načela demokratije uzela potpuno u svoje ruke! 

Propustio sam vest da su Đilas i njegova služinčad pokušali da blokiraju gradonačelnikovog zamenika g. Vesića, predsednik tu očito osujećenu diverziju i to sprečeno nasilje pominje kao nešto što ni hitlerovci nisu u svoje zlatno doba radili; tražio sam po kletom internetu u kakvoj je pogibelji bio kolumnista „Politike“ g. Vesić, ne najdof ništo – šta bi uopšte značilo „blokiranje Vesića“?! 

Zvuči zloslutno, kao da je glavni gradski operativac (koji zna da bi Đinđić bio uz Vučića, da je samo živ dočekao naše zlatno doba!) mogao biti otet: u sigurnoj tajkunskoj kućerini gladuje sa selotejpom preko usta, nestrpljiv da ga neko od maskiranih otmičara isprati do sanitarnog čvora?! Ali kao što se dijalektika ne može disciplinovati, ni Vesić se ne može blokirati, pa se jadni pokušaj njegove blokade preobrazio u zgodan šlagvort da predsednik đilasovce predstavi kao fašiste nad fašistima. 

Predsednik se, čitam, zaplakao na dvadesetogodišnjicu bombardovanja Srbije, što mu kod mene nije minus, ali zar to opet nije krajnost? Zašto na komemoraciji, uz impresivni bok neizbežnog Milorada nije stajao Toni Bler, koji je predsednikov učitelj? 

Beograd je iskulirao verdikt Radovanu Karadžiću. Vladin avion mora da se zagrevao dok su sudije većale, i da je našijenac kojom srećom oslobođen, po njega bi se poletelo na lice mrskog mesta, ovako, kad nepravda caruje, pravednici ćute, premijerka Brnabić rekla je da će se oglasiti tek pošto bude prikupila sve brzoplete i nedotupavne komentare iz našeg komšiluka, tako je, građanko i predsednice Brnabić, što je brzo, to je kuso, starije je jutro od večera, pokazali ste se dostojnim poverenja ukazanog sa najvišeg mesta; lično ja, zaveden vašim izražajnim sposobnostima kakve su bile u ranoj fazi digitalizacije vašeg razvoja (umalo ne rekoh ’dijalektičkog’, to mi je iz ropotarnice istorije zaostalo!), nisam mislio da ćete ovoliko uznapredovati i da ćete biti od ovolike koristi svom i našem dobrotvoru. 

Na redu je rubrika „gde su, šta rade?“. Ministar odbrane završio je kurs predvojničke obuke sa odlikom i otprve položio zakletvu, ono što je predsednik bio među studentima prava, to je ministar bio među zadocnivšom regrutarijom, bila si kak tulipan/med več rožami, što je nagnalo i druge ministre, koji su doduše bili u vojsci, da se isto tako dobrovoljno prijave i da obnove zaboravljeno gradivo, kako se zove naša otadžbina, tradiciju koje proleterske brigade baštini i sledi naša kasarna, koji su činovi u našoj armiji, kako se čuva vojna tajna i sl. Ministar Vulin posebno se istakao u pokaznom zanimanju, kretanju po bojištu, dvaput je bio požarni, a vreme koje je proveo u Savetu za nacionalnu odbranu i na otvaranju sportske manifestacije knjiži mu se kao mrtva straža… Spavajte mirno.