Sigurna kuća #Retrovizor

Nema šta se nije desilo u prethodnih desetak dana, “Narodni pokret” pušten je u svečani opticaj, zamysel vladara da ima pod kontrolom front inspirisan nekadašnjim Socijalističkim savezom – koji je bio manje ubojit od partije, ali je bio širi i podesan za stvari koje su iziskivale i učešće nečlanova Saveza komunista – postao je stvarnost i biće naša budućnost, Vranje je, ako su ga snimali naši dronovi-nesamoubice, bio kao Vudstok u koji sa svih strana pristižu deca cveća, s tim što su deca dolazila o svom trošku, a konvoj autobusa platio sam ja i meni slični, izračunato je koliko duša treba okupiti da bi rađanje pokreta proteklo onako kako veličanstveni vladaočev naum zaslužuje, daj da vidimo koliko pristaša staje u halu, ali dovezimo još radnika, seljaka i poštene inteligencije, neka bude jedan obruč oko hale, neka pod vedrim nebom preko svojih telefona, ako nemamo velike ekrane unaokolo, prate rađanje Pokreta, a uživo će čuti kad srećnici unutra budu aplaudirali Tvorcu i Vođi, da, kao oni koji nemaju ulaznice za neki masters u tenisu, pa piknikuju oko arene, neki leže, mezete, ćakulaju, nisu unutra, ali nisu ni kod kuće, nego su u pograničnoj zoni, kao oni koji u selu idu kod svatova, nisu zvati, ali mogu sa ulice i na samoj kapiji da vide uživo sve učesnike dok ulaze i dok se vesele u avliji.

Pao mi kamen sa srca kad sam pročitao da se Nemanja Vidić, protivkandidat carevom kandidatu, predao bez borbe i kad je Kuća fudbala dobila novog predsednika, koji bi da nam igrališta ubuduće budu bez džombi i bez busenja, i koji se poput deteta raduje Nacionalnom stadionu, a najviše me je dirnula reč i misao Džajićeva da je “dobro što političari pomažu”, pa malo je reći da pomažu, svi do jednog su prijatelji sporta i svega što se iz sporta, čak i iz fudbalske lige kakva je naša, može izvući kao korist, bila ova izrečena u novcu ili u uslugama koje organizovano navijaštvo svesrdno pruža državi, kad god sirotici to ustreba.

Dosta o prijateljima sporta, prijatelj književnosti, i sam poslenik pisane reči, Muharem Bazdulj dospeo je do Upravnog odbora Vajnog servisa, lepo, znamo gde je, da čujemo i šta radi, jer o upravnim odbornicima najčešće mislimo da naprosto primaju nezasluženu apanažu, a da mnogi ne izuste nijednu reč za svog vakta, g. Bazdulj stao je međutim stao na Bujoševićevu stranu hrabro se suprotstavši svom rođenom predsedniku g. Klanščeku, ali i “Pištaljki” koja po svom običaju ukazuje na silne marifetluke u ovom parazitskom gigantu, odbornik Bazdulj posegao je za klišeom koji kad čujem tri debela dana sreće nemam: zašto baš sad, zašto baš Pištaljka?… To mu je bilo malo, pa se slikovito suprotstavio prostiranju prljavog rublja na štriku razapetom između Takovske 10 i studija u Košutnjaku: i javna kuća, reče, i javni servis imaju u nazivu isti pridev, pa ipak kupleraj ne odaje tajne o klijentima, Bujošević bi u ovoj metafori bio samozatajna Madam, koja zna šta zna, a ne pojavljuje se i ne oglašava, nego preko kamera samo nadzire kako teče proces proizvodnje, kao što je Džejms Kan radio u onoj seriji o kazinu.

Republičku nagradu za politički marketing dobiće za sada nepoznati stvaraoci koji su Milošu Sorbonskom prilepili skaredni nadimak Francuz, Agitprop je napravio i plakate, gde je preučeučivšem i preškolovanom Srbendi na glavu stavljena francuska kapa, beretka poput one iz “Alo, alo”, i francuski pasoš u rekao bih natprirodnoj veličini: kapa bi po mišljenju Miloševih protivnika trebalo da ga naruži, ali gle, Miloš izgleda nikad bolje, i ako je pametan neće ići bez beretke ni leti ni zimi. Nadimak i kapu obilićevac je zaradio zato što se povodom Kosova pravi da je veći rodoljub od našeg najvećeg sina i našeg vlasnika, na pločnicima je kroz lepu ćiriličnu mustru napisano “Miloš Francuz”, pa može svak da se izvesti o ovoj dvostrukoj ličnosti, na udaru pravovernih tj. naprednjaka našla se i ultradesna lepojka kojoj, bruka moja, ne znam prezime, uglavnom, plakati o Milici Zavetnici nisu još gotovi, ili nisu još izlepljeni po gradu, pretpostavljam da u likovnoj sekciji SNS-a još tragaju za simbolom lažljivosti, je li, jel imao baron Minhauzen neku kapu, makar onu za spavanje, po kojoj je bio prepoznatljiv, da joj to stavimo na glavu? Kako su izgledali oni Laža i Paralaža? U pomanjkanju likovnih amblema smišljena je izuzetno duhovita igra reči pa je Zavetnica prepravljena u “Lažljivica”, Milica Lažljivica, kakva presvlaka, pa još umereno i rimovana, pretpostavljam da je ova dosetka kolektivno delo studenata naprednjačke akademije za besedništvo.

Ministar odbrane najavio je srastanje države, vojske i Sv. matere u nerazdvojno i blagosloveno trojstvo iz kojeg smo kao narod potekli i kome ćemo se – daće patrijarh, daće Generalštab, daće predsednik Republike! – u bliskoj budućnost saborno i svetosavski zanavek vratiti, vojni sveštenici osveštaće svakog drona-samoubicu uoči njegovog poslednjeg leta ka dušmanskoj živoj sili, ili ka neprijateljskim oruđima i skladištima, plači Ustave, ministar čak ne misli ni da bismo te morali prepravljati, da, Izvršni odbor SANU uzrujao se što partrijarh, koji uvek donosi mir i blagoslov, kako pastvi tako i drugoj braći u Hristu, ne može na Kosovo, kakademicima je sve drugo potaman, samo su se sneveselili zbog crkvenog poglavara, ali tako je to kad crkva, država i vojska nisu tri duše u jednom telu, na redu je još rubrika “gde su, šta rade”, premijerka Brnabić oslobodila se teskobe govorenja koja je obeležila njene rane nastupe, sad sa samopouzdanjem – kakvo imaju Vučićević, Marić, Šešelj, Bokan i Đuka zajedno – ismeva samouka besednica Šolakove medije i medije drugih tajkuna, crkl. ovi dabogd., nasmejana i nadmoćna prikazuje naslove i karikature povodom rođendana takozvanog šefa, nisam izdržao celu solo tačku, ali vidim svojim očima kako rad oslobađa, kako istina oslobađa, i kako gluma, kad je vrhunska, ozari lice koje bi mi možda neopaženo promaklo u trojelbusu, gde je, šta radi svetski mega giga car Rambo Amadeus, u rodnome je Novome, spočitava mu se jedan reklo bi isuviše spontan gest, bezrazložni akt, ambasador je nakratko, ali samovoljno dodirnuo sestru u Hristu, što se sestri mrskim učinilo, UNICEF se odmah službeno skamenio i zamrzao Ramboovu titulu, istaživači-novinari su saznali da je dodirnut intimni deo tela, koji, koji, pita se, sablažnjeno, i staro i mlado na kl. internetu, kakve veze ima koji deo dela, svaki deo mog organizma smatram intimnim, i niko ko mi nije osvedočeno blizak ne sme da me dotakne, pa bio ja i na demonstracijama protiv iskopavanja litijuma: ne sme mladi komandir policije da me preko ograde prospe u vlažnu travu i na šljunak, kao što je učinio sa onom devojkom. Ali, gle, u oba primera imamo muškarce koji prenebregavaju čuvene reči Marka Miljanova (komandirčetu doduše možda i nepoznate) – da je čojstvo kad drugog čuvaš od sebe.

Naslovna fotografija: FoNet/Instagram predsednika Srbije