Simultanka na Tašu #Retrovizor

Opet smo nadmudrili našu rusku braću: za davno ukradeni list Miroslavovog jevanđelja – koje nam je sada svetinja još veća nego što bila, jer ga je dodirnula sveta ruka predsednikova kad beše davao svečanu obavezu – daćemo sedam slika Nikolaja Reriha, koje nama nisu ni rod ni pomozbog; niti su delo Srbina, niti su na njima prirodne lepote Srbije, ili znameniti Srbi, ratosiljaćemo se slika jednog mistika, koje su nam, iskreno, samo zapremale prostor u Narodnom muzeju, a dobićemo list koji nam je svima onoliko nedostajao.

Kad god naši trguju sa Rusima, kad pazarimo vojne potrepštine, migove, rakete i druga čudesa, mi toliko dobro prođemo, da je meni ne jednom bilo žao ruskog naroda, koga skupo košta naivnost njegovog rukovodstva, nedoraslog trgovini, nepromišljenog i voljnog da svaki put da više nego što je potrebno! Ili su možda i sposobni Rusi, i za kupoprodaju i za trampu, ali, kad se nađu licem u lice sa Srbima, svaki put namerno daju previše! Sad se to ponovilo i sa ovim Rerihom.
Istina je da mi nismo platna istrgnuli ni iz čijih šaka, ni iz čijeg rama, i ni iz čije kolekcije, neka su, koliko znadem, Narodnom muzeju poklonjena, druga su kupljena, dočim naš je listak istrgnut, kao kad u američkom filmu, dok su po telefonskim govornicima još stajali telefonski imenici, privatni detektiv, ili čak lice koje vija policija, istrgne iz imenika, koji je javno dobro, ceo list na kojem je odštampan broj i adresa nekoga njima potrebnog, e, tako je nekako episkop Porfirije istrgao stranicu broj 166 i fino je odneo u Rusiju, samo što će se ta stranica sada vratiti u imenik tj. u Jevanđelje, slava Bogu!

Šteta što nemamo i dela kineskih umetnika, i stvaralaca iz Evropske unije, i iz Sjedinjenih Američkih Država, da im svima ulepšamo dan, da im se svima umilimo i da im prirastemo za srce pomoću naše bezmalo jurodive darežljivosti.

Za naše ministarstvo presudna je, u ovom dodvoravanju kao i u mnogočemu drugom, teorija krvi i tla, za njih dela izrazitog indivudualiste, mistika i filozofa koji je stvarao i u Njujorku i u Indiji, pripadaju zanavek guberniji u kojoj je imao čast da se rodi.

Kao pioniri maleni ovo smo rado prepričavali: pitaju Rumuna kakva je njihova trgovinska razmena sa SSSR-om, a naš sused će: “Mi njima dajemo ugalj, oni nama uzimaju žito!”, mi smo, znači, prošli mnogo bolje nego negdašnja pripadnica Varšavskog ugvora.

&

Misleći to jest zanoseći se da zna šta bi Gospodar blagoizvoleo čuti, rešen da ga obraduje vlastitom preduzimljivošću, ministar zdravlja okomio se na Crnogorce koji su u Srbiji bezmalo svi direktori, a nisu još naučili srpski da pričaju, avaj, Gospodaru se ova samoinicijativa Lončarova mrskom učinila, pa ga je, kako reče, zamolio da se izvini, sad će Lončar tek da se uskopisti, pomislio sam, kazaće: “Nema šanse, gospodine predsedniče, Vi ste mi dragi, ali mi je istina draža! Sloboda mišljenja i sloboda govora važnije su mi od toga da budem ministar! Uostalom, Vi kao predsednik Republike i ne možete meni ništa da naložite, pa čak ni da me svetujete, priznajem samo sud one koja me je svojom slobodnom voljom izabrala kao najmudrijeg među lekarima i koja me je preporučila Narodnoj skupštini!”, ali ne, samozvani se lingvista brže-bolje izvinio, da li usled vazalske pokornosti, ili stoga što nije ni svojim vlastiti izražajnim sposobnostima bio posve zadovoljan, direktorima poteklim iz Crne Gore spočitnuo je što nisu naučili srpski da pričaju, a kad bi njegov srpski jezik bio prefinjeniji kazao bi da gorštaci koji vedre i oblače u Srbiji (bla-bla) nisu naučili da govore sprski: kad neko kaže “pričati srpski”, “pričati engleski”, sa njim nemojte raspravljati o jeziku.

&

Predsednik nam je toliko dobar, i toliko moćan, da nam je, iako nije bio čak ni zamoljen, spustio cenzus za ulazak u Skupštinu na tri takoreći simbolična procenta, hvala na kraljevskom popustu, to je ravno fermanu o opštoj rasprodaji benzina, hleba, struje, lekova – sve ima odjedared da pojeftini četrdeset posto, takav nam je discount iz čiste svoje velikodušnosti i nekoristoljubivosti sultan smislio i podario, navali, narode, u Skupštinu, ali ne kao oni što su 5. oktobra ušli u hol i u Dom Narodne Skupštine, da kradu slike i fotelje koje Maja Gojković tek sada nadljudskim naporima nalazi i vraća, nego uđi u parlament na način bogougan i blagozakonit, na poštenim, mnogostranačkim izborima, uveličaj svetkovinu i trijumf vladajuće partije u kojem predsednik Republike unapred uživa, imaj i ti, narode, nekolicinu poslanika, a ne da svi budu iz predsednikove stranke!

Da, to je kao kad bi vladar bio neprikosnoven i u šahu, ali kako da osvoji ili odbrani titulu ako nema desetoricu penzionera za simultanku na Tašu, na izborima je došlo dotle da onaj koji je najbolji, najbrži i najjači nema koga da viteški porazi, navali, dakle, narode, na narodni cenzus, neka snalažljivci na čelu partija, znanih i onih koje će se baš zbog izbora i roditi, prime uzdignuta čela ono što im od države pripada, neka budu cvet na naprednjačkoj kapi.

Naslovna fotografija: Tviter/@predsednikrs