Singing addict

Predsednik Republike ispevao je švedskoj fabrici nameštaja takvu odu da je druge industrijalce, cenjene učesnike privrednog preporoda Srbije, doveo u neravnopravan položaj. U vilama porodice Anjeli proglašena je trodnevna žalost, bratski kineski kapitalisti (koji bi da usavrše i naš Zakon o radu) svi su pokunjeni kao pokisli pilići, u volj. “Gaspromnjeftu” veleuprava je obesila nos, a samo stoga što je predsednik Vučić dao oduška svojoj očaranosti kalvinizmom, što iz dubine svog radeničkog i udarničkog srca beše progovorio o tvrtki koja je otelotvorenje njegovih snova.

U geteovski sročenom delu prepliću se nauka, poezija, vera i propovedništvo: “Ikea” je za našeg predsednika neuporedivo ogledno dobro, prodavanje nameštaja zapravo je pokazno zanimanje, kolektivna vežba za usvajanje verskih i kapitalističkih vrednota koje je osnivač kompanije Ingvar Kamprad ovekovečio u “Testamentu prodavca nameštaja”; ta će brošuri u svakom srpskom hotelu stajati na nahtkasni, jer je kraća, dopadljivija i kudikamo praktičnija i inspirativnija od Biblije. 

https://soundcloud.com/stinomer3/singing-addict-retrovizor

Opijen “Ikeom” koja se sa prečistog severa spustila u našu neradom i lenjošću prožetu zbilju, student generacije oglasio se u enormno uglednom časopisu za religiju, antropologiju, etiku i marketing, jednome od najbolje rangiranih na SCI listi, pogađate, u pitanju je naučni časopis “Alo”. 

Naučni saradnik upoznaje nove naraštaje, ali i nas stare, sa žitijem g. Kamprada koji se, gle, u našim udžbenicima zatrovanim partizanštinom, nije uopšte pojavio, a samo poradi toga što je otac “Ikee” bio blagonaklonjen nacistima. Međutim se i on dao preobraziti te je svakome ko bi ga podsetio na njegovu mladalačku brljotinu mogao skresati: “Šta je, je li vama žao što sam se promenio?

Nema jake “Ikee” bez jake Srbije, nema jake Srbije ako ne postane “Ikea” u velikom, zagranichnyi zavod sam Bog poslal: da se njime svakodnevno nadahnjujemo i da sve što rade drvodelje i prodavci radimo i mi po celoj našoj ponesenoj pa upuštenoj zemlji. 

Možda će i “Ikea” naučiti nešto pametno od Srbije, a to je da ne škrtari sa neophodnim: barjak fabrike nameštaja mora biti na jarbolu od barem stotinu metara, kompanija mora imati lanac fontana, te svoj vlastiti voz, sa ikonama i freskama na kojima će biti svetinje kapitalizma i trgovine… 

Nezapamćeni hvalospev iz pera odlikaša i vođe mora da je zaboleo i samog Karić Bogoljuba – zar dinastija Karić ne zaslužuje da u “Informeru” bude hvaljena barem koliko i “Ikea”, zašto Karići nisu sa najvišeg mesta ponuđeni kao uzor drugim porodicama, da se i one obogate!? Svaka Kampradu kamaradu čast, ali gde mu je univerzitet, gde mu je televizija, gde mu je mobilna telefonija? Ko je ikada dobio “Ikeinu” nagradu za novinarstvo? 

Ali, ako ga je ovolika predsednikova očaranost “Ikeom” i zabolela, osnivač naše dinastije koja se vratila iz progonstva muški je faul otrpeo ne izustiv ni reči, Bogoljupče će utehu pronaći u večnosti: uveliko se priprema film o njegovom životu, Mel Gibson je viđen da igra lično Bogoljuba, Šeron Ston će igrati pretpostavljam gospođa Milanku, uči navrat-nanos melodije sa Kosova, nećemo znati šta pre da gledamo, naše voljene Nemanjiće ili Kariće, hoćemo li se naslađivati više starom ili novom slavom. 

Naši dobrosusedi oštre se da u kolaboraciji, pardon, koprodukciji sa Turcima snime film o Aliji Izetbegoviću, Dodik je kao zapeta ustanička puška uzvratio da će v takom sluchae lično on režirati trilogiju o našem Radovanu, što da ne, pa samo deo o preživljavanju (“Šaman”) vratio bi Banjaluci i Beogradu sav neštedimice potrošeni novac, a gde je paljanski period, gde predratni Beograd, gde tek mračni Hag! 

Singing addict Ivica Dačić ne traži pomoć nego proširuje repertoar, na krunisanju u SIV-u otpevao je Kralju Suncu “O sole mio” kako nijedan italijanski tenor ne bi mogao da otpeva, nastavlja kako čujem karijeru u Vladinom autobusu; vođa puta angažovao je muzičare, i cela Vlada, majstor i kondukter slušaju kako Ivko peva, od nove naplatne rampe pa sve dok se ne ukažu obrisi kule u rodnom mestu rimskog cara Konstantina. 

Predlažem da se i o prvom glasu Vlade snimi dokumentarac, da ga režiraju Vim Venders i Karlos Saura, da, muzičari koji prate ministra bez sumnje imaju ugovor o delu sa Vladom, svoj tal je zacelo dobio i SOKOJ, i kompozitori čija je dela Dačić oživeo. Mora biti da je tako, jer se Vlada oštri da stane već jedared za vrat enormnom bogaćenju kafanskih muzičara: ako nemaju ugovore overene kod dva notara, ako poslodavci ne plaćaju porez, ako kafanjerosi od bakšiša ne odvajaju desetak za gradnju novih jarbola, fontana i crkvenih vozova koji saobraćaju sa Svetom zemljom – crno im se piše! Kontrolisaće ih svake bogovetne noći armija muzičkih inspektora koji su, dok pišem ove neznatne retke, na ubrzanom kursu u vladajućoj partiji, rešenoj da uvođenjem ove nove profesije karakontrolora zada odlučujući udarac nezaposlenosti i da odobrovolji svoje još uvek nezbrinute članove, botove i fanove. 

Bumo videli kako će najavljeni zulum izgledati, ali ne bio ja na mestu ni dahija ni janičara kad muzikantima jednog lepog dana prekipi, kad se dignu gudalo i trzalica, kad iz meha harmonike sukne plamen kao iz kovačkog meha, i kad se iz hiljada grla zaori “Ustajte, prezreni na svetu!”