Široka Ruka #Retrovizor

Vajni servis, bajni RTS, srozava se neodustajno i nezadrživo od trenutka kad se blagopodastro Miloševiću, pa sve od ovih dana, crnih dana, moglo bi se reći, crnih za manjinu koja se još oslanja na razum i koja još ima (atavizam je to) sposobnost da se postidi: državina televizija, čiji opstanak i čija štetočinstva mora da plaća svak ko ima struju, možda i onaj ko sedi uz petrolejku i greje se na drva, ta televizija sa nacionalnom kak se veli frekvencom, odbila je da objavi oglas koji su građani platili, a gde se reklamira nezagađena Srbija nad kojom se nadvio čađavi i otrovni oblak Rio Tinta, kompanije koja seje pustoš gde god se zadrži u svrhu svog dokazano bezdušnog i nezasitog bogaćenja; građani su skupili novac i snimili reklamu, ali ju bujoševićevci i ljstefanovićevci ne htedoše pustiti, iako je to za njih ozbiljan izvor prihoda.

Pre nego što se udubim u postiđujuće pojedinosti: RTS bi takvu reklamu morao da objavi besplatno, i da zatraži od autora i onih koji su njeno snimanje platili odobrenje za trajno i svakodnevno emitovanje, sve dok drski Rio Tinto – koji dogovor ili pred-ugovor smatra moćnijim od bilo kakvog referenduma, ustava ili narodnog ustanka – ne podvije rep i ne odustane od raubovanja i zagađivanja Srbije.

A šta je vrhovna komanda RTS napokon odgovorila, zašto neće ni jedan minut da drži stranu građanima i etici: zato što građani nisu naučno i svestrano dokazali da je u njihovoj reklami/antireklami sve istinito i neosporivo.

Verujem da postoji takva, dobronamerna začkoljica u čarobnom svetu reklama, ali pitam: jesu li bujketovci i ljstefanovićevci isto tako strogoj sumnji podvrgli sve oni koji reklamiraju milijarde pomada, muških lekova, turističkih rajeva i sl? Reći ću da nisu, i da je ovim sramotnim ispadom vrhuška televizije milijarditi put stala na stranu države, državnog rukovodstva koje hoće da ugrozi, upropasti i uništi jedino što u Srbiji još imamo, a to je blagorodna, čista i umnogome netaknuta, ili dobro čuvana priroda.

Trebalo bi da svi koji smo još pokretni odemo u Takovsku i da onima koji su se medijski zabarikadirali unutra ne dozvolimo da izađu, a provijant, lekove i sredstva za higijenu neka portiru predaju izaslanici Rio Tinta, zašto ne bismo napravili raspored, kad će koja opština da demonstrira i stražari? Ovo se tiče svih opština, svih srezova, svih pojedinaca koji se nisu odrekli rasudne moći.

I kraj tolike usrdnosti Televizije naspram naopake države, moramo da slušamo žalopojku kako predsednik Republilke nije bio na toj televiziji ne znam ti koliko sedmica ili meseci, neću valjda sam da se pozovem, zašto da ne, gospodine predsedniče, niste li ih ne tako davno samo izvestili da ćete doći u taj i taj dnevnik, kao sultan koji je za tu noć odabrao jednu od ne znam ti koliko pripadnica harema! Možete uvek da se samopozovete, i Vi to odlično znate, čak bi se dveri u Takovskoj raskrilile da sa Vama prođu dva Vaša tabloidna anđela, ali Vam je prenemaganje, zapomaganje i samosažaljevanje prešlo u naviku, u kojoj uživate više nego pušač u cigareti, i više nego pijanac u rakiji.

Ko Vas je zvao da uđete u avion pun orlova i da im tamo govorite pa moram reći bedastoće?! Ako izgubite ionako ću ja biti kriv! Pa samo zbog te reči i misli (ako je postojala i misao) morao bi Vam lični lekar ili simpozijum strogo preporučiti momentalan i obavezan oporavak barem u nekoj banji. Nikada, a bio sam u svoje vreme frequent flyer, nikada nisam ušao u avion kojim ne letim i za koji nemam kartu, kako je moguće da neko uđe u avion, i da nakon narušene aerodromske procedure krši još i Ustav? U tom odavno odbačenom, premda najvišem pravnom aktu, za koji ne haje ni slavni istoimeni sud, Ustavni sud, ne piše da predsednik republike šakom i šapkom poput Mladićeve deli novac koji pripada svim građanima, uključujući i one koji ne mare za fudbal, i one koji ne navijaju nužno za orlove, jer, gle, nisu pripadnici Svetog Srpskog Sveta, koji sotvori Gospod nad vojskama, a sad Gospod nad policijama!

Orlovi su Vam, iznenadivši me prijatno, izrekli nem i blag, ali jasan ukor, ah, kad bi barem bio ukor pred isključenje: pare su namenili onima kojima je pomoć potrebna, što ste i Vi mogli i morali da znate, možda ste čak i znali. O sportistima (vrhunskim) mislim da su dosad redovno bili ravnodušni prema šteti koju ovoj zemlji više od decenije neumorno nanosite, daj nam premije, primi nas, idemo na Balkon slavnih, Srbija, Srbija, tome je podlegao i privatnik, Novak Đoković, koji je tražio ili pristao da ga primi Vesić, to mu je bilo malo pa se sastao i sa Svetim Ocem Svetog Srpskog Sveta Vulinim, što je za mene vrhunski gaf vrhunskog sportiste: fudbaleri su ne rekavši ništa rekli mnogo, i svako drugi bi se nakon neočekivanog raspleta skandala sa milonom postideo i zamislio, ali ne i Vi: naš poglavica Široka Ruka.

Dosta o njemu, i previše je dobio vremena, ali kad već navodim Vukove istorijske reči o Slobi, kontroverznom se generalu Mladiću sa bočne strane, sa generalovog levog krila, pridružio i đeneral Mihajlović, koji je mnogo fotogeničniji i slikovitiji od Mladića; pred svetilištem je stalna straža, ali ja kad god prođem to su momčići, koji ne znam baš da li su punoletni, i da li u Aveniji zločinaca ima i elemenata zloupotrebe dece.

Srbija se blamira svakodnevno, ali ponekad nadmaši svoj lični rekord, kao što ga je nadmašila u Zrenjaninu, gde su građani razotkrili i trgovinu ljudima, i rad srodan ropskom, da bi u poslednji čas nevoljko u skandal bila umešana inspekcija, što je naravno u redu, ali velikodostojnici, koji se inače svakodnevno petljaju u svaku bogovetnu budalaštinu, mudro i dostojanstveno ćute, jer su dušom i srcem uvek uz kapitaliste kojima kod nas tepaju da su investitori – reći da su to okrutni eksploatatori zuči, ah, tako otrcano i marksistički!

Ipak, oglasio se, po službenoj dužnosti, umni i duševni Mona, nahvalio je izdašnost kineske buržoazije, daju svojoj azijskoj braći plate veće nego radnicima iz Srbije, dok je Vijetnamce prikazao kao šićardžije koje bi da šparaju i šparaju, makar se usled toga škrtarluka svi u nekom zajedničkom skladištu porazboljevali; sad čujem da su proleteri – pasoši im behu u sefu upravnika fabrike, da se ne pogube i zaprljaju – živovali i nadomak supstanci koje su potencijalno zapaljive ili eksplozivne. Dobro, bilo pa prošlo, Mona je, rečito i domišljato kako ga je Bog stvorio, izvukao na videlo ljudsko pravo na neumerenu štedljivost, Vijetnamci su u poslednji doduše čas spaseni, mir, mir, mir, niko nije kriv.